Sav moj trud, sav moj rad, desi se, preispitam ih,vrede li? Sabiram, oduzimam, i ma koliko rezultat bio veliki na kraju, znam… Znam da to nema veze sa brojevima. Postoji nešto što se ne može napisati, nešto što ne možemo izraziti.

Često  sam zadovoljan urađenim, često i nagrađen, ali nekako u dubini duše – to nije to. Drugi to bolje osećaju, sa strane se bolje vidi jer, šta god mislio o svom životu, koliko god bih voleo da je ispravan put, ako nema nekog traga iza, neka baklja, da osvetli, sve je uzalud.

Proživljeno je prosuto, osmeh je ugašen,  a sreća zatrta nema li šire koristi. Uvek sam hteo da budem dobar, najbolji. Stremio ka tome. Shvatio sam, međutim, da to ne mora biti jedini cilj. Rezultat treba da bude, ako ne u drugom planu, onda bar u paraleli i sa ostalim prioritetima. Šta dobijam ako radim nešto što drugi ne mogu ni blizu? Da je svako krio svoje talente, ljubomorno čuvao, svet bi izgledao potpuno drugačije. Mnogo gore nego danas. I sada ima svega, potureno, unešeneo neprimetno, nepažnjom našom ubačeno – mržnja,  sebičluk, lopovluk, laž, patnja, rat… Zaneseni egzistencijom, više savremenom, nego pravom, biološkom, ravnodušni prema svemu. Izgleda daleko, izgleda  nestvarno, a dodirne tek kad zaboli i nas. Ali i pored toga, mi idemo napred. Nije to neka brzina, ne obara rekorde, ali idemo.

Idemo, i to uz pomoć otvorenosti. U moru osobina, u moru izobilja – najbliža do slave je ona. Kao Hrist u obliku hobotnice, pokrštene, sa pipcima uperenim ka svima, dodirom da prenosi znanje. I ko ne uspe, i ko ne nauči, ne brine brigu. Ključ kada ostaviš u vratima, nema nezadovoljnih. Otvore, neko zvirne, neko uđe. Taština nahranjena, suzbijena unapred. Odgovor kad sustigne pitanja, ima indicija, može to i na čudo naličiti.  Na čuda, imuni ne postoje. Bljesak, veliki.

Nismo se predali. Iako smo otvorenost gurnuli u ćošak, stavili je na neki tronožac u polutami, tu je, sedi tamo i čeka. S vremena na vreme, dodje neko i do nje, dodje i pomeri granice. Vrati poverenje, veru, okaje sve ono što smo godinama grešili, sve što smo uspeli da upropastimo.

Smatrao sam, dovoljno je – deca, porodica, bliski prijatelji, pomoći im i pokazati. Od njih dobijam istom merom. To, ipak, ne čini moju kompletnu konstrukciju. Nadograđivan sa strane, od neznanaca. Mnogo sam dobio, našao ostavljeno, sa putokazima, uputstvima za upotrebu. Dovoljno da shvatim, dovoljno da razumem, ljudi su veličanstveni. Mnogo je levela, tek sam na početku.

Nije ni otvorenost ono što će me odvesti dalje. Gura ona, gura ali mora imati šta, mora imati gde. Moram je upariti sa kvalitetom. Kvalitet sinhronizovati, učiniti ga pristupačnim, učiniti ga vidljivim, učiniti ga razumljivim. Staviti  u bunar, javni, da svako može zahvatiti, ispiti.

Još uvek samo pokušavam, još uvek bez uspeha. Ne prima se seme, plodonosno. Moje je da sadim, da ne odustajem. Da đubrim, to najviše. Jalovina brzo osvaja. Opkoli, santimetar po santimetar, ulazi i uzima. Ne mogu je se rešiti, uporna je. Sve je više ima. Ni ja se ne predajem. Borim se. Ne dam da prevlada, koliko mogu, ne dam. Možda su mi to i limiti, možda i ne mogu bolje, medjutim, na to ne pomišljam, o tome ne razmišljam. Kad ponestane kreativnosti, kad nema ideja, volja je tu. Ponovim isto, ponovim i kada znam da ću pući, kao ovan, zaletim se i bam, iznova i iznova.

Vidim li svuda latice, boje, mogu se nadati. Zamirišu li, mogu ih pokazati. Požele li ih drugi, pokloniti. Budu li im od koristi, osetiti olakšanje. Ako su uz to i zahvalni, nasleđem dela zvati.