U hodnicima Osnovne škole „Svetozar Marković“ u Leskovcu, u petak 13. februara nije se čulo samo školsko zvono, već i emocije koje su ispunile svaki kutak ove obrazovne ustanove. Posle četiri decenije posvećenog rada, nastavnica Tehnike i tehnologije Slobodanka Panajotova otišla je u penziju ispraćena aplauzima, suzama i zagrljajima svojih učenika.

Četrdeset godina u učionici nije samo broj. To su generacije dece koje je učila prvim koracima u svetu znanja, strpljivo ih uvodeći u veštine stvaranja, razmišljanja i odgovornosti.

Kao razredna starešina mnogima je bila mnogo više od nastavnice, bila je oslonac, savetnik i podrška onda kada je to bilo najpotrebnije.

Ispraćaj koji su joj đaci priredili bio je dokaz koliko je njen rad ostavio dubok trag.

Pored sadašnjih učenika, došli su i oni koji su već zakoračili u srednjoškolske klupe, njena nekadašnja odeljenja, danas srednjoškolci, ali i dalje njena deca.

Došli su da joj zahvale, da je ispoštuju i pokažu da vreme ne briše pravu povezanost između učitelja i učenika.

Dirljiva pisma i posvete, pažljivo ispisane reči zahvalnosti i ljubavi, govorile su više od bilo kakve svečanosti.

Slobodanki je, kako kažu prisutni, srce bilo puno, znala je da je njen rad imao smisla.

Najveća nagrada za jednog prosvetnog radnika jeste upravo to: saznanje da je pomogao deci da postanu dobri, pošteni i samostalni ljudi.

Odlazak u penziju za Slobodanku Panajotovu nije kraj, već zaokruženje jedne časne i ispunjene misije i neizbrisiv trag u generacijama koje će je pamtiti. Ne samo kao nastavnicu Tehnike i tehnologije, već kao osobu koja ih je učila kako da, osim rukama, stvaraju i srcem.