NATAŠA I VUK

Ovo se desilo u šumi solitera, na užarenom asfaltu Beograda. 20. maja 1994. godine, rodila se Nataša Kovačević. Nije se mnogo razlikovala od ostalih beba. Krupne okice, napunjene suzama, tamno smedja kosica slepljena uz glavu, piskavi glasić koji se prolamao porodilištem. 

Mama, male Nataše, bila je uspešna košarkašica i negde u sebi je znala da će ćerka krenuti njenim stopama. Za oca je bila boginja, a imala je i brata. Odrastala je u harmoničnoj i zdravoj atmosferi, u jednoj srećnoj porodici. Stekla je  preduslove da postane koristan  član ovog društva. Mogla je da ima sve ono za čim milioni drugi maštaju, ali je odabrala drugačiji put, ne manje bolji, ali drugačiji. Nije se zadovoljavala običnim.

Iako je bila lepo i pametno dete, opominjala je majka Natašu, skretala joj pažnju da mora više da se drži njenog skuta, da napolju mnogo toga može da joj naudi. Opominjala je svoje žensko dete,  opominjala i strepela mnogo više nego za muško. Nije se mnogo obazirala na majčine savete, Nataša je volela da luta i stalno išla od igrališta do igrališta. Na koga li se odmetnula, pitali su se roditelji?

Nataša je puno učila i brzo napredovala. U školi nije imala problema, ipak, kada bi majka došla na roditeljski sastanak, učiteljica bi joj odgovarala da je dete darovito, moglo bi da bude i najbolji djak, ali da se rasipa na časovima fizičkog obrazovanja. Želeći da iskristališe njenu energiju majka je upisala u odbojkaški klub. Medjutim, to nije ono što je zadovoljilo njene apetite.

Jednoga dana, kada je završila sa dobrim uspehom razred, Nataša je stala pred majku i tražila da bude košarkašica. Znajući da ne postoji nada za promenu mišljenja, a i sama je bila uspešna u tim vodama, mama je brzo popustila. Pustila je da ide na put, neizvestan, varljiv i težak. Put koji nije pokazivao krajnju destinaciju. Dobila je Nataša amin od cele porodice. Iskoristila je šansu na najbolji mogući način.

Zvuk kada patike zacviče, zvuk kada lopta prođe kroz koš i zakači mrežicu, zvuk sirene za tajm-aut  bili su omiljeni akordi za Natašin istančan sluh. Nije ona samo ludački trenirala, nije samo uživala u svakom trenutku provedenom na terenu, ona je jednostavno bila najbolja. Toliko dobra da su usledili pozivi za reprezentaciju. Prošla je kroz sve mladje selekcije reprezentacije Srbije. Nije statirala, bila je jedan od najvažnijih šrafova.

Išla je iz hale u halu, od koša do koša. Obilazila oko konstrukcije  u različitim uslovima. Nekada je svetlost ulazila kroz velike svetlarnike, široke  staklene površine  pri vrhu halu, dok je u večernjim satima  dan stvaran reflektorima, na desetinama njih.  Sijali  su poput iskonskih baklji i bacali  toplotu u prostor pravljen za magiju. Magiju sa čudesnom loptom  boje cigle, boje zemlje ispečene u pećima kojima pucketaju iscepana drva, magijom sa deset igrača u polju i sudijom. Magijom koja je malu Natu prekrila dresom, načinila je da na trenutak nestane i da se pojavi u drugom licu, ogromnom. Tako su je protivnice gledale, kao diva koji sa lakoćom prenosi moltenku  i ubacuje je u obruč, braneći svoj do poslednjeg daha.

Prvi potpis stavila je preko pečata Košarkaškog kluba Partizan. Stigla je sa njim do drugom mesta šampionata Srbije. Sa svojih šesnaest godina  prelazi u Voždovac i sa njim uspešno igra Jadransku ligu. A gde će delija da završi na kraju, nego u Zvezdi. Crvenoj Zvezdi. Kao jedna od najmlađih davala je najveći doprinos, skoro 17 poena u proseku, 6.6 asistencija i 2.4 skoka po meču. U Zvezdi je igrala svoju igru. Igrom je prevazišla podneblje. Proradio je instinkt u njoj i tražila je novi izazov. Zanesena svežinom uspeha, lepotom sočnih brojeva, zalazila je u sve visočiju travu. Sa drugaricom Milicom Ivanović odlazi u mađarski Đer, ambicioznu ekipu.

Urlici, na koje je opominjala majka dok je bila mala, počeli su da se čuju u daljini. Kada je ulazila u autobus koji je prevozio ekipu na pripremnu utakmicu sa Šopronom, ugledala je obrise olinjalog, velikog i starog vuka. Dok je autobus kroz tminu išao utabanom stazom, vuk ga je polako obilazio. Na trenutak, zaslepljen vozilom iz suprotnog smera, vozilom ustremljenim pravo na njih, vozač autobusa skreće sa puta. Buku i škripu odjednom je zasenila tišina, tišina oslikana crnom siluetom kosača sa kapuljačom. Muk. Pred njom se odjednom stvorio vuk razjapljenih čeljusti, zakrvavljenih očiju, dahom opasnijim od svih majčinih opomena i smelim nagonom da utoli glad.

Iako je osećala zube oštrije od žileta kako joj paraju meso na nozi, nije osećala bol. Hrabro se uzdigla i počela da pobeđuje strah od smrti. Ugledala je Milicu pored sebe, zagrlila je i hramljući izašla kroz polomljeni prozor slupanog autobusa. Buka se vraća. Čuju se jauci i sirene. Uzela je telefon i pozvala tatu. Odlučnim glasom mu rekla da je teško povredila nogu, ali da ne brine, živa je. A tata…valjda bi svoj život dao  samo da je mogao da preskoči taj razgovor, da vrati vreme i ostavi je onakvu kakvu je i ispratio, svoju princezu. I tata se suočio sa svojim vukom, većim od onog Natašinog, strašnijim, zločestijim. Jednim zalogajem uspeo je da ga skameni. U život ga je vratio Natašin glas. Onako skamenjen seo je u auto i pravac  za Madjarsku.

U bolnici su doneli tešku odluku, amputirali su joj deo noge ispod kolena. Smireno je podnela nesreću, ipak, vuk je još uvek bio tu. Mogla je da ga namiriše, mogla je da oseti taj miris pokisle dlake divljine, miris jači od svih bolničih sredstava za higijenu. Utihnuo, odaljen, ali opijen ranjenim plenom  bio je spreman na novi napad. Priliku za to, odlučila je Nataša, neće dobiti. Dobiće mislila je, ali ne ono što traži. Krenula je u kontranapad.

Nije odustala od života, nije se predala, naprotiv, osetila je da njeno vreme tek dolazi. Volju joj je pojačavala podrška porodice, prijatelja, države i saveza. Saučešćem svih građana počela je da pobeđuje bolest. Postavila je novi cilj, povratak na teren. Prva proteza stigla je iz Izraela. Već je bilo lakše, počela je da baca na koš. Sa mnogo muke, truda, suza i znoja napredak je bio očigledan. Konačno, uz veliki doprinos Francuskog košarkaškog saveza dobija specijalnu protezu pomoću koje ima potpunu autonomiju u trčanju.

Vraća se u Zvezdu, svoju Crvenu Zvezdu. Sa nevericom očekuje odobrenje od FIBE i Košarkaškog saveza Srbije. Odgovor “approved“ razvukao joj je osmeh na lice. Uzela je malj, veliki, što čelične šine krivi, spremila ga da opali vuka po sred tinture. Namamila ga u zamku. Vabila ga da dođe, jer strah od povratka mogao je osetiti, ali ne i može li se Nataša nositi sa njim.

Zvezda je dočekala Student iz Niša. Prvenstvena utakmica. Svi su očekivali Natašin ulazak u igru, svi pa i vuk. Sedeo je u hali i čekao, sakriven, čekao da se desi greška, da krene po zlu. Čekao pad, čekao promašaje, čekao peh. Vreme je sporo odmicalo. Nataša je utakmicu počela na klupi. Pri kraju druge četvrtine, trener je zove, ulazi u igru. Sve oči sveta su uprte u nju. Nedugo zatim, čuje se pištaljka, sviran je faul. Baš na Nataši. Staje na liniju za slobodna bacanja. Baca loptu, vuk skače, lopta prolazi kroz koš, čuje se „rsss“, a zatim aplauz. Od svih. Negde između svega toga, samo je Nataša čula  tup zvuk. Malj je lupio, vuka ne beše, ostade samo fleka na podu. Sve je bilo lakše. Asistirala je, poentirala. Nije puno igrala, taman toliko da donese kući peticu, još jednu, da učini ponosnim porodicu, savez, pa zašto ne reći i narod.  Malo je trenutaka koji svim pljuvačima mogu da zatvore usta, malo je onih kada se selom, Ladom Nivom, skalp vuka prevozi, a vozač  čeljade, žensko, naše.

Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

vaš komentar