Ljudi su ovde dobri, vredni su, napredni, progresivni, menjaju sebe i svoje stavove i utiču na druge, mladi naraštaji unapređuju i osavremenjuju svoju, a i ja uporedo s njima svoju proizvodnju. Ovako za JuGmediu opisuje selo Nvalin kraj Leskovca jedan od njegovih žitelja Miodrag Mića Stojković, vlasnik preduzeća „Drvo art“, koji se s porodicom ovde doselio 1961. godine iz Goleme Njive.
Statistički gledano, ovo selo jeste jedno od najnaprednijih u leskovačkom kraju budući da ovde sa svojim porodicima živi i radi desetak velikih proizvođača ranog povrća, a postoje i četiri firme koje se bave drugim delatnostima. Ali, kada se prođe duž centralne, jedine asfaltirane ulice i kroz neasfaltirane sokake, u oči pada rastuća podela na bogate i siromašne i to se najbolje zapaža po kućama između plastičnih folija u kojima još zri paradajz.
„Imamo ekstremno bogati i ekstremno siromašni i onaj takozvani srednji sloj, mada je ovih drugih najviše, a 90 posto meštana bavi se plasteničkom proizvodnjom“, kaže Ivan Kocić, predsednik Mesne zajednice Navalin, koji se sa suprugom, ocem i majkom i sam pre dve do tri godine fokusirao na ovaj vid poljoprivredne proizvodnje.
Seo Navalin je od Leskovca udaljeno, od njegovog centra, svega četri kilometra, pa mnogi ovde vole da kažu da i ne žive u selu, već i prigradskom naselju.
Na početku sela je benzinska pumpa. U selo se ulazi putem čiji je veći deo kolovoza asfaltom prekriven još pre tridesetak godina, a jedan deo oko 2000-te godine. Ni jedna ulica, a seoske ulice više liče na sokake, nije asfaltirana.
„Asfaltiran je put koji pevezuje Bogojevce i Navalin, tu prolazr autobusi i možemo da se pohvalimo da redovno saobraćaju“, dodaje starešina sela, inače, farmaceut po obrazovanju i otac dvoje dece.
S leve i desne strane, idući ka centru raskošne kuće i one iz šezdesetih godina prošloga veka i malo starije.
Sem ograde, na četvororazrednoj školi u centru ništa nije godinama menjano. Meštani kažu da su sami napravili WC, ali da učnici još uče ispod karatavana.
Centar sela je zapušten, urasao s leve strane u visoku travu koja prekriva smeće, a s desne je malo igralište sa polomoljenim košem, krst sa klupicama i malo dalje dve prodavnice.
„Tu se okupljamo. Ispred prodavnica, pored krsta i tamo pored igraonice, koja nam služi kao kafić“, objašnjavaju dvoje mladih koji odbijaju da se fotografišu.
Meštani Navalina su predusretljivi ljudi, možda su i onakvi kakvim ih vidi naš sagovornik s početka ove priče, ali je izvesno da su veoma stidljivi ili, pak, skormni, jer malo je njih pristalo da se fotografiše ili da stane pred kameru.
Dvoje naših mladih sagovornika objašnjava da je nekada u Navalinu postojao Dom mladih, ali da je srušen i da ga se oni i ne sećaju. Žale što selo nema svoju crkvu i što za verske praznike moraju da idu u onu čuvenu u Kumarevu.
Navalinčani se ponose svojim lokalnim fudbalksim klubom koji igra u Međuopštinskoj ligi i trenutno je na trećem mestu. Formiran je još 1950. godine
„Do kumarevske crkve ima nepuna dva kilometra, ali put je toliko loš, da moramo preko Bratmilovca“, pričaju, a oni malo stariji, koje smo zatekli ispred prodavnice se sećaju da je srpski političar Velimir Velja Ilić obećao izgradnju tog puta, ali je posle tog obećanja brzo nestao iz vladajuće garniture, naravno, ne zbog tog obećanja.
Tu u centru svoj biznis ima Miodrag Mića Stojković. Njegovo malo preduzeće „Drvo art“, u kome se proizvodi drveno-aluminijska stolarija, ove godine slavi 60 godina rada. Njegova porodica se nikada nije bavila poljoprivredom.
„Kada smo se 1961. godine doselili iz Goleme Njive, moj otac je otvorio stolasrku radnju, a ja sam kasnije nastavio da razvijam posao i sada imam najsavremenije mašine, uvezene iz Nemačke. Jedna od njih menja čak 20 radnika“, priča, ali odbija da to kaže u kameru.
Njegov sin je lekar, ali se on nada da će tradiciju nastaviti ćerka ekonomista, koju je već uveo u posao.
Na kraju sela je klanica porodice Marinković i polje plastenika čuvenog leskovačkog i srpskog proizvođača ranog povrća Jovice Stojkovića. U pogonu za skladištenje, trenutno paprike i paradajza, zatekli smo Jovičine sinove Vladicu i Miljana kako rame uz rame rade sa radnicima. Ova porodica uzgaja na dva i po hektara povrće samo pod plastenicima i staklenicima.
„Od poljoprivrede se lepo živi, ali se mnogo radi. Potrebna je, kao u svakom poslu, velika posvećenost i praćenje naprednih tehnologija, a što se nas mađih tiče, ništa nije daleko, ni jedna destinacija ako imate uređen život na selu“, kaže Vladica.
Sem Nedeljkovića, veći proizvođači su i: Ljubiša Stanković, Marjan Mihajlović, Bratislav Tasić, Marko Kočić i Nenad Filipović.
Njegov stariji komšija Jovan Jovanović kaže da je razvoj plasteničke proizvodnje u Navalinu naglo počeo pre 20 godina. On sa sinom i snahom obrađuje hektar pod plastenicima, ali kaže da ne može dobro da se živi od te proizvodnje zbog velikih izdataka za hemikalije.
„Moji su sa troje dece, ipak, odlučili da ostanu ovde, iako se živi skromno“, veli.
Iako plodna navalinska ravnica može i „čoveka da rodi“, iako je selo na dobrom geografskom položaju, ovde se u poslednje dve decenije niko ne doseljava, već se iseljavaju i to mlađi ljudi.
„To su oni koji ili nisu imali zemlju ili im posao sa paradajzom i paprikom nije išao. Većina njih je sada u Beogradu i većina živi dobro jer se bavi leskovačkim roštiljom. Otvorili su svoje radnje i razvili posao“, priča Ivan Kocić, a potvrđuju i svi naši sagovornici.
Prema poslednjem popisu iz 2011.godine, u Navalinu je živelo 826 ljudi, a sada, kako tvrde naši sagovornici, negde oko 750 jer se zatvorilo pedesetak kuća.
Prema podacima koje pedantno prikuplja meštanin Navalina Dragan Kocić, ovo selo na površini od 505 hektara, je najstarije leskovačko selo jer se veruje da ga je vizantijski car Manojlo Komnin u 12. veku, zajedno sa Dubočicom (tadašnja Glubočica), ustupio Stefanu Nemanji.
„Prema podacima dr. Olge Zirojevic iz Istorijskog arhiva Srbije, 1516. godine Navalin je imao 30 domaćinstava i sedam neoženjenih, a godišnji porez od sela je bio 3.810 akči. Posle reforme spahijskog sistema 1839. godine Navalin nije sačuvao status slobodnog sela nego ga je potčinio turski beg i Turci su vladali sve do oslobođenja od osmanlijskog carstva 1879. Godine“, objašnjava ovaj magistar farmacije.
Najveći broj stanovnika Navalin je imao 1948. godine – 974 koji su živelu u 137 kuća. Sada ovo selo ima 250 kuća od kojih je 50 prazno.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
ljudi se iseljavaju zbog boljeg zivota , u ovom slucaju kad nemaju svoju zemlju od koje bi ziveli a normalno nece kod begova cija imanja vidimo na slikama da crnce za neku bedu a da gazde zive u dvorcima i voze najskuplje automobile .
slika i prilika Srbije iz vremena kraljevine .
nemam ja nista protiv bogatih ljudi , kamo srece da ih je vecina , ali ti bogati ljudi su danas robovlasnici u Srbiji .
i na zapadu mnostvo bogatasa ali njihovi radnici dovoljno zaradjuju da i ne razmisljaju koliko gazda ima .
ovde je opisano crno i belo , kako dosta prolazim kroz sela koje gravitiraju Leskovcem na zalost svuda vidim pored puta otpad i to najcesce od ostatka folija i creva koje se koriste za navodnjavanje kap po kap . i naravno plasticna ambalaza od hemijskih sredstava .
a ova recenica iz teksta sve govori ‘ ali kaže da ne može dobro da se živi od te proizvodnje zbog velikih izdataka za hemikalije.
na zalost gorka istina baca ovaj prilog u vodu , kao i sav otpad koji nasi poljoprivrednici u Moravu ili pored nje …
sve sto je moglo da se zagadi zagadjeno je ,a sto jedemo paradajez ,papriku ,krastavac koji su puni otrova i hemikalija to nema veze bitan ja sto veci prinos isto veca zarada
Svaka čast ovim vrednim i upornim ljudima. Svakako kada se ljudi zalažu i trude rezultati ne izostaju. Navalin je selo sa vrlo plodnim zemljištem i odličnim uslovima za bavljenje poljoprivredom.
Vrlo lep tekst o meštanima sela Navalin, normalno stanje kao i u svakom mestu, ima i bogatih i onih koji imaju manje, sve je to deo života jednog urbanog sela, kao što je Navalin. Lokalna samouprava grada Leskovca se maksimalno trudi da obezbedi svim svojim građanima jednake uslove za život i rad.
Sandra lepo je to što veličaš lokalnu samoupravu ali ti neke termine očigledno ne razlikuješ. U selima su ruralna područja a u gradovima urbana. Hoću reći nikako ne može biti „urbano selo“. Trebala bi najpre da se malo opismeniš a potom komentarišeš.
Naše selo, nas ponos! Leskovac živi od poljoprivrede i oni su naše blago. Lep tekst
Vredni ljudi u našem kraju zavređuju svako poštovanje i respekt za svoj trud i rad. Bravo.
Kada su ljudi vredni normalno da uspeh neće izostati. Svako se bori za lepši i bolji život, tako da će sigurno rešiti i ostale probleme, samo treba strpljenja.
Kada su ljudi vredni i složni, tada rezultati ne izostaju. Svaka čast takvim marljivim i uspešnim ljudima koji pomžu i drugima.
Meštani Navalina su vredni ljudi, uspeh se postiže samo upornošću, trudom i radom.
Svaki rad i trud se isplate i rezultati su neminovni, pogotovo kada su ljudi vredni i marljivi kao meštani Navalina.
Navalin je selo, moglo bi se reći prigradsko naselje, koje je idealna lokacija za život. Plodna zemlja pruža dobre uslove za poljoprivredu i zna se da postoji veliki broj proizvođača povrća po kojima se selo i prepoznaje. Migracije su postojale, postoje i postojaće, ali to nije prepreka da se oni koji ostaju nastave baviti i dobro živeti od svog rada. Da bi neko mogao da svojoj porodici priušti dobar život mora se dosta i raditi. Ali u kojoj delatnosti to nije slučaj. Ljudi u ovom selu su dobri i vredni domaćini i osim većih poznatih proizvođača i oni sa manjim obimom proizvodnje, radom članova svoje porodice omogućili su sebi dobre uslove za život. To što selu nedostaje, uz pomoć lokalne samouprave biće urađeno, ali ono što je najvažnije odluka za ostanak mladih i opstanak ovog pa i ostalih sela je na njima. Poljoprivreda daje šansu da se obezbedi egzistencija, da se uvedu savremeni načini proizvodnje, proširenje iste i na kraju da se od svog rada lepo živi.
Da se na selu lako zivi, i nije bas tako. Ali da se puno radi to je istina, i da se od svog rada moze ziveti. Svaka cast vrednim ljudima sa sela.
Rad na imanju ni malo nije lak. Poljoprivreda i obrada zemljišta iziskuje velike napore i trud, ali meštani sela Navalin su dokaz da se svako zalaganje i vredan rad isplate. Bravo za ove marljive ljude.
Svi poljoprivredni proizvodi naseg kraja uz trud vrednih i marljivih ljudi, imaju ogroman potencijal plasmana na domace i strano trziste. Subvencije nasem proizvodjacu daju mogucnost prosirenja svoje proizvodnje, postizanju potrebnog kvaliteta proizvoda, obezbedjivanje zastitnih sredstava repromaterijala, sigurnosti u plasmanu itd. Podsticaj za mlade ljude da svoju buducnost kreiraju u svojoj zemlji, u svom kraju.
Najpre treba pohvaliti ove vredne i radne ljude koji su ostali u svom selu i doprinose njegovom razvoju. Sto se migracija tice, to je normalna pojava na koju utice globalizacija, tehnoloski napredak, medjunarodno kretanje kapitala…
Sve pohvale za vredne i radne ljude Navalina. Njihovi proizvodi su poznati ne samo u našem gradu već i u Beogradu.
Napravite školu LOPOVI
Navalin, selo vrednih ljudi koji se trude da maksimalno iskoriste plodno i pogodno tlo za plasteničku proizvodnju.
Svaka čast za ove vredne i radne ljude, koji se trude da na najbolji način iskoriste plodno i pogodno tlo za plasteničku proizvodnju.Veliku podršku pruža i lokalna samouprava u vidu sredstava koje svake godine izdvaja za unapređenje poljoprivredne proizvodnje,što predstavlja dodatnu motivaciju za sve one koje žele da se bave poljoprivredom.
Vredni ljudi, plodno tlo, veliki trud i rad, uspeh ne izostaje.
Selo za primer. Svaka cast.
Roba koja je nadaleko poznata. Prodaje se po celoj Srbiji. Jednom vredan narod.
Tamo gde je vredna ruka, rezulrat ne izostaje. Kada je rezultat veliki, postavljaju uslove.