ZNAČI ovo je falilo u onoj simulaciji Amsterdama u jednom ekskluzivnom turskom letovalištu gde su ogroman hotelski kompleks nazvan „Orange country“, napravili kao kopiju amsterdamskog kvarta.

Sa sve šarenim fasadama, specifičnim prozorima, kukama za izvlačenje čamaca, vetrenjačama, ulicama, samo što je falilo ono nešto…E to nešto otkrivam u ulicama oko Dam skvera u centru ove „Venecije severa“.

Sa dobrim espresom, stigao je upitan pogled barmena u mene grešnika sa cigaretom među prstima:

– Gospodine, pušenje nije dozvoljeno, moraćete ispred kafea!

Zatakao sam duvan za uvo – vala, da ti ne izlazim na ovaj vetar – dok je, na užas mojih nikotinskih zazubica, svat za šankom tik pored mene zavijao gandžu, staloženo i temeljno, kao da radi najodgovorniji posao na svetu. Onda je debelom džokavcu zavrnuo šiju na vrhu i kad ga je dobro ufitiljio, sa merakom je kresnuo upaljač i otpuhnuo jedan kumulus dima u zrake svetala iznad šanka. Znači, kanabis može, duvan jok!

Statistika Red lajt distrikta

Sve se odigrava u tri glavne, i desetine, poprečnih, ulica nedaleko od Dam skvera

– više od 290 bordela nalazi se u četvrti crvenih fenjera

– u njima svaki dan ordinira oko 900 prostitutki

– seksualne radnice rentiraju svoj radni prostor za 150 evra dnevno

– prostitutke najčešće rade 12 sati, šest dana u nedelji, prosečan staž im je pet godina

– po zakonu ne sme biti mlađa od 21 godine

– svake godine 5,4 miliona turista poseti četvrt crvenih fenjera, preko 15.000 dnevno

– standardna cena seksualne usluge je 50 evra

Dobro momci, rekao sam sebi, srknuo kafu, drugu polovinu naiskap istresao napolju uz nekoliko bednih dimova zabranjenog voća i promenio kafić.

Bila su ista pravila, list konoplje je krasio ulazna vrata, cigareta je bila nacistički precrtana, ali sam ovaj put i ja stigao sa iskustvom. Iz jednog džepa sam izvadio kesicu sa „zlatnom virdžinijom“ iz drugog „dram“ – da vidite, frajeri, moj „mixed herbs“- i pokretom iskusnog duvača potegao rizlu. Malo sam stavljao jednog, pa drugog, razvlačio ih po papiriću, kosio glavu da osmotrim učinak i na kraju urolao uz idiotsko finalno šiljenje. Što bi rekao onaj policajac iz vica, ubi me ako znam kako se oni posle time bodu! .

Onda kres, „otpuhnem dim u suhi zrak“i…ništa! Prošlo je kod budnih cenzorskih očiju kao da sam zapalio tovar „avganke“, j….a vas marihuana. Možda bi me vremenom i provalili, ali dva dana sam uspešno rušio nakazni amsterdamski duvački poredak, bar dva puta dnevno, podvaljujući duvanski dim njihovim osetljivim plućima i još osetljivijim zakonima.

Zaista, drugo je kad o tome slušaš, a drugo kad vidiš i još kad ti se obije o tvoju ružnu pušačku naviku. Kofi šopovi ne podrazumevaju samo kaficu, nego pre pivo i – naravno, marihuanu. Ima ih na svakom ćošku, a osim njih tu su i prodavnice posvećene semenu, liku i delu ove utešiteljske biljčice. U jednoj od njih nas sačekuje simpatična prodavačica haitskog porekla koja je ovde stigla preko Grčke. Verovatno preko tamošnjih plantaža pomorandži, ali sada valja neko drugo seme.

– Ne koristi se marihuana samo za uživanje i medicinske svrhe. Marihuana je vrlo kalorična, nešto poput soje, samo još bolja! – objašnjava ubedljivo i pokazuje sijaset preparata na bazi indijske konoplje.

Naravno sestro, svašta ću ja ovde naučiti, a kolike su mi rupe u krhkom znanju saznao sam u večernjoj školi istražujući onaj drugi segment „grada greha“ u sveučilištu zvanom Distrikt crvenih fenjera.

Ono što su tokom dana stidljivo najavile dve izraubovane Špankinje koje su iza bordo draperija seksi izloga pokušavale da unutra uvuku starijeg Arapina, rascvetalo se tokom večeri u Sodomu i Gomoru greha. Zelenu boju kofi šopova, potisnula je crvena svetlost neonki obasjavajući polugola tela prostitutki sa maksimalnim deficitom odeće na sebi koje su se iza bordelskih stakala uvijale, pućile, zavodljivo smeškale, pozivale očima i svim ostalim organima, dok su gomile uspaljenih turista, spremnih da ostvare najskrivenije želje i snove tumarale uskim uličicama blenući u taj seks na izvolte.

Seksualne radnice, najraznovrsnijeg profila i često neidentifikovanog pola, povremeno bi otškrinule vrata svog poslovnog prostora pozivajući unutra, pregovarale sa zainteresovanim mušterijama, a neka bi burno reagovala  na kakvu provokaciju bubuljičavog junoše, šaljući zamašnu šlajmaru u pravcu iznenađenog provokatora.

I vi možete doživeti nešto još gore ukoliko potegnete fotoaparat ili kakvo sokoćalo sa ugrađenom kamerom. Slična priča kao sa kafe šopovima, duvanom i vutrom – mogu sve perverzije koje vam padaju na pamet, ali fotografisanje je strogo zabranjeno. Jer, valja se sutra vratiti u rodnu zemlju i grad uzorna i punog novčanika, mada prosečni petogodišnji staž u fabrikama seksa De Valena od mnogih napravi samo ruine koje se posle sele u sobe po obodu kvarta ili se preorjentišu na SM igrice. Mala anketa među onima koje na pomen reči novinar nisu odmah zatvorile vrata i navukle zavesu, otkriva da ih najviše dolazi iz Rumunije, Bugarske, Rusije i sa Dalekog istoka, a nije isključeno da među njih blizu hiljadu ordinira i neka sreća sa naših prostora.

I nasuprot očekivanju da će prijateljice noći noćas poginuti od posla, najčešće se sve završavalo na tom njihovom eksplicitnom marketingu i širenju zenica posmatrača i vena u donjim ekstremitetima, dok su se retki odlučivali da ono iz izloga provere i u radnji. Kao da je to obilje bluda i raskalašnosti izazivalo kontraefekat, limitirajući požudu i libido, pa se nemojte iznenaditi ako vam ona prosečna cura na recepciji vašeg hotela, zakopčana do grla, bude izgledala daleko erotičnija i izazovnija naspram tih tona ogoljenog ženskog mesa od kojih vas deli samo odluka da pređete crveni prag i spremnost da žrtvujete pedesetak evra.

Žrtvovaću sedam da u Muzeju prostitucije dobijem istorijski uvid u stanje stvari – izvini Van Gogu, nije da se vadim, ali tvoj muzej su mi zatvorili ispred nosa u pet popodne, a ovaj valjda nije ni zatvaran otkako je otvoren početkom ove godine.

Autentični ambijent bivšeg bordela priča priču o najstarijem zanatu koji je u Amsterdamu doživeo svoj legalni procvat usred opšteg evropskog licemerja i hipokrizije, a šta smo unutra videli je duga storija za neku drugu priliku. Ovaj put ćemo samo reći da, sudeći po reprodukcijama Van Goga u predvorje jedne od muzejskih prostorija, ni taj jednouhi slikarski majstor se nije samo bavio pejsažima, već je znao da navrati i na ovakva mesta.

Bliži se ponoć i sve vri, kočnice potencijalnih mušterija polako popuštaju – što od piva, što od trave ljute – i sve ih više nestaje iza bordelskih vrata.

Uzalud zvone i opominju zvona iz stare crkve čiji zvonik se nadnosi nad ovom četvrti –  ona upravo živi od ljudskih slabosti, najskrivenijih pomisli i radnji. I da, grešna mi duša, Gospod kojim slučajem vaskrsne na ovom mestu našao bi se u čudu po pitanju raja i pakla koji u njegovom nebeskom distriktu rade kao dve odvojene radne jedinice, dok su ovde čist „džoint venčer“. A kad smo već kod džointa..,vreme je da se oči napaćene bleštavilom crvenih fenjera odmore u blagim nijansama zelene boje.

I zapamtite. U Amsterdamu vas neće ubiti ni greh ni marihuana. Ako ne pazite, zgaziće vas bicikl!

Blic (Ranko Pivlajnin)