Žena i ja smo radnička gradska dece, roditelja tekstilaca i metalaca. Nije nas imao ko da gura ni u školi ni životu. Detinjstvo samo imali srećno dok su radile fabrike. Otkad počeše ratovi i sankcije udari nemanje, koje sa manjim prekidima traje do danas.

Mi smo ljubav iz srednje škole, oboje smo završili Ekomomsku. Ja sam posle završio i Višu u Leskovcu, a ona započe Pravni u Nišu. Ostade trudna, a realno ona je mogla i da završi fakultet, jer beše bolja od mene. Šteta za nju, a za mene i nije. I tako dobismo devojčicu. Ja sam se zaposlio u stranoj fabrici, pa pomažu moji, pomažu njeni i preživljavmo. Posle dobismo i sina, a kad malo i on odraste, ajde i žena da radi. Ja postadoh i magacioner, pa mi i nije tešak posao. Žena nikako da pobegne iz proizvodnje. Radi, ćuti, trpi jer svaki dinar nam treba. Mala deca, mala muka, a velika su velika muka.

Moji roditelji kada skrpiše neke starosne penzije, odoše u ćaletovo selo i ostaviše nam stan. Dve plate, dva deteta, stari šalju pomoć, malo u parama, a više u hrani i gura se. Ali ne lezi vraže, kako se već kaže. Žena poče da oboljeva, zglobovi, tetive, kičma… Težak posao i do 60 sati nedeljno, a oni samo podižu normu. Lepo je to dr Rangelov opisao. I mora žena da uzima bolovanje. Imala je za stalno, izdržala je 11 godina. Strance je mnogo briga za njeno zdravlje, imaš mlađe za iste pare. Proglašena je za tehnološki višak u 40 godina života. Dadoše joj pare, ali šta dalje. Probala je u trgovini, ali ne može ni da stoji, oštećena joj kičma. Probala je i da se nakljuka lekovima, ali neće ni duša ni telo. I tako postade invalid u 40 godina! Povremeno pravi torte i kolače od kuće.

Međutim, rastu ćerka i sin, čime će oni da se bave? Ćerka od prošle godine studira u Nišu engleski, a zna odlično i nemački. Ko zna dobro dva strana jezika, taj ne može da propadne. Sin je osmi razred i oko njega se lome koplja.

Kad je ćerka završavala osnovu, nisu ove srednje škole imale toliko agresivne kapmanje. Fale im učenici. Naročito su dosadni sa ovim dualnim obrazovanjem. Od obične nekadašnje Škola učenika u privredi (ŠUP) napraviše perspektivu. Beše jedan zajednički sastanak nas roditelja sa profesorima. Priča nam neki profa kako je dualno odlično, kako se deca uče od malena da rade, kako dobijaju pare od filme… Moja ćerka je iste te pare dobila kao stipendiju od držve kao odlična učenica i toliko o tome.

A ništa ne kaže da će ta deca za 10 – 15 godina biti invalidi bez penzije. I kako će on da crnči kad u 35 godina neće biti sposoban za rad? Imam takvu ženu u kući i odlično znam posledice rada u fabrici. Zar naši stari nisu još pre 100 godina ustali protiv takvog rada? A za koje pare rade? Uglavnom minimalac, a ako i dobije više, ima da crkne na radom mestu, što samo ubrzava uništenje zdravlja. Pogotovu sada što su i u fabrikama počeli da otpuštaju i zdrave zbog navodno krize, rata u Ukrajini. Za neku godinu možda te fabrike pređu u Afriku.

Pitam ja na pauzi za pušenje tog profu za njegovu decu. Gledam ga da li će da me laže, jer znam ga ih grada. A on svoju decu poslao u Medicinsku i Gimnaziju! Alo, brate, kad je lepo što svoje najrođenije ne učiš dualno. Dakle, to je za našu sirotinjsku decu, ali nije za njihovu. Najjače je što on meni priča o fabrici, a sam ni jedan dinar nije zaradio u proizvodnji. Vidim i političari se ubiše oko dualnog obrazovanja, kako ovi lokalni, tako ovi na republičkom nivou. Prvo mi ne beše jasno, ali posle sam video da im Evropa trpa pare, preko raznih fondova. Hoće ljudi jeftinu radnu snagu koju mogu da šutnu za 15-ak godina. Ne znam nijednog odbornika koji je svoje dete poslao po dualnom modelu, a da ne pričamo o većnicima ili nekom predsedniku opštine. To je za našu decu, ali ne i za njihovu. Kakav bezobrazluk!!! Znači mi ćemo sirotinja da rađamo prostu radnu snagu i da ih glasamo?!

Moj sin je takmičar iz fizike i matematike. Ja li sam lud da zarobim dete? Bože zdravlja, dok ćerka završi fakultet i on će srednju, ali ne dualnu nego normalnu. Može i on da radi u fabrici. Pun ih je Leskovac, Vlasotince, NIš…, ali kao inženjer, a ne kao prosta radna snaga. Ima u Nišu dobrih fakulteta, pa ako nemam za stan, barem za njegovu kartu ću da zaradim. Neću da mi dete bude slepo pred očima. Ja ne verujem da vole moju decu oni što su mi pradedu jurili preko Albanije ili  što su mi dedu držali u logoru. Sve su radili protiv mojih dedova, a sad baš zavoleše mog sina. Vidimo i koliko naši političari vole našu decu. Ne dam vam moju decu!!!

Autor otac koji je zahtevao anonimnost baš zbog svoje dece. Ime poznato redkciji.