O tome kako je biti majka deteta koje ima poremećaj autističnog spektra, ali i zbog čega ovakvu decu diskriminišu  govore da su bez emocija, kroz svoj primer objasnila je Vranjancima predstavnica Udruženja „Govori glasno“ Danijela Savić.

„Često se dešava i kod manje i kod veće dece da plaču i smeju se u isto vreme bez razloga. Međutim, ništa se ne dešava bez razloga. To je reakcija na bol ili opasnost koja sa zakašnjenjem stiže do njihovog mozga. Vremenom zahvaljujući učenju i inerakcijom u društvu oni su sve bolji i bolji. Emocije poput bola, tuge i smeha brže razumeju od začuđenosti i stidljivosti. Ono što im je apstraktno i ne može da se vidi na konkretnim primerima oni teže razumeju. Zbog toga kažu i da su bez emocija. Imaju ih i te kako”, kazala je Danijela.

Kako dalje objašnjava, puni su ljubavi i pažnje i nemaju nimalo pokvarenosti u sebi, a inteligencija dece sa autizmom kreće se od intelektualne ometenosti do iznad sposobnosti od proseka, kada vizuelno mogu da nacrtaju mapu grada ili da urade zadatak koje obični ljudi ne mogu ni digitronom.

Njenu priču u jednom dahu odslušali su učenici i prosvetni radnici Osnovne škole “Dositej Obradović” u Vranju, koji su imali i pregršt pitanja, poput onog osnovnog a to je šta je autizam, na šta je Danijela odgovorila da je to poremećaj koji se manifestuje kroz problem uspostavljanja i održavanja odnosa, način komunikacije, ponašanja i aktivnost, ali i da traje čitavog života i svako dete sa ovim poremećajem je različito.

“Takva deca imaju veliki problem sa uspostavljanjem i održavanjem komunikacije i neophodna im je pomoć trećeg lica. Teže uspostavljaju kontakt očima, što je veoma bitno u komunikaciji.Neki ga imaju, a neki ga nemaju. Ova deca teško izražavaju svoja osećanja i teže razumeju i tuđa. Sve što je vezano za govor i komunikaciju njima uopšte nije olakšica u životu. Izbegavaju da komuniciraju zato što nemaju dovoljno razvijen govor ili je nepravilno razvijen ili je potpuno izostao”, odgovorila je Savićeva.

Radom i ljubavlju se sve postiže

Po njenim rečima deca sa uatizmom imaju problem u načinu usvajanja ponašanja i aktivnost i oni su uglavnom zaokupljeni pojedinačnim predmetima, onim stvarima koje nisu bitne drugim ljudima, a koje njih smiruju i čine da se osećaju sigurnim i zaštićenim.

Osvrćući se na pitanje kako to ne diskriminiše autizam, već ljudi ,ona je istakla da ljudi često u kontaktu sa autističnim detetom znaju da ih samosažaljenjem isključe iz aktivnosti, što ona umeju i da prepoznaju i to ispoljavaju kroz agresiju i hiperaktivnost.

„To su sasvim normalne reakcije kada neko ima ovako složen proces u organizmu i ne zna da to ispolji na pravi način.Ali kada dete vidi da se neko trudi oko njega i ono će zbog ljubavi prema njemu uraditi apsolutno sve. Kada sam sa svojim sinom uspela da ostvarim kontakt na jedan sekund sve je krenulo na bolje. Sada ide sve brže”, ističe Danijela.

Rekli su joj da neće pisati, on piše. Rekli su joj da neće voziti bicikl, on vozi bicikl. Rekli su joj da neće svirati klavir, on svira. Rekli su joj da neće progovoriti, on je progovorio.

“I sve ono što su rekli da neće mi smo uspeli da prevaziđemo upornim radom i sa puno ljubavi“, zaključila je Danijela.

Neophodno je da verujemo u njih

Pored nje, predavanje na temu „ Ne deskriminiše autizam, diskriminišu ljudi“ održala  je i  Dragana Đorđević iz istog Udruženja, koja je dala odgovore na pitanja kako to ljudi diskriminišu decu sa autizmom i na koji način možemo da poboljšamo našu komunikaciju da bismo bili dobri sami sa sobom, a onda i sa nekim drugim ljudima.

Dragana koja je inače, zahvaljujući komunikaciji, uspela da ostvari kontakt sa svojim učenikom koji je imao poremećaj autističnog spectra, upitala je prisutne koliko im se puta dogodilo da sa nekim razgovaraju, a da imaju utisak da se njihove reči obijaju o njega kao o zid i obrnuto i koliko im je bilo važno da u toj i takvoj situaciji ostvare dobru komunikaciju kako bi se rešio problem.

„Njima je potrebna podrška sa strane i da verujemo u njih. Rezultati dolaze kada prepoznamo potencijale u njima i vidimo da možemo ozbiljno da radimo.To ni sama nisam znala kada sam u Osnovnoj školi „Radoje Domanović“ počela da radim sa učenikom koji ima ovaj poremećaj. Kada sam ga upoznala on je bio potpuno neverbalan i nije mogao da sedi ni jedan, jedini minut. Odmah sam shvatila da treba da počnem od toga i sa njim sam počela neverbalno da komuniciram”, ispričala je Dragana.

Kako bi stekla njegovo poverenje pratila je šta mu je potrebno i šta mu u datoj situaciji fali, a bilo je časova kada su morali da napustimo učionicu i izađu napolje, promene sredinu i ponovo se vrate

“On u početku nije mogao da drži ni olovku u ruci. Svakoga dana sam mu crtala nešto. Rezala kolaž papira i lepila na njegovom prstu i pokazivala gde treba to da zalepi. Posle nekog vremena i on sam je to počeo da radi“, prisetila se Dragana.

Objašnjavajući kako se izborila sa njegovim napadima agresije ona je istakla da su to bile reakcije kada je on pokušavao da kaže da mu nešto ne odgovara.

„Tako je i kod svih nas. Samo što mi to iskazujemo rečima, a ta deca to ne mogu, pa onda usledi samopovređivanje ili povređivanje nekog drugog. U tom trenutku je veoma važno da se zameni aktivnost sa kojom se radi ili izađe iz učionice da se promeni sredina“, poručila je učiteljica  Dragana.

Udruženje „Govori glasno“  projekat  „Ne diskriminiše autizam, dikriminišu ljudi“ sprovodi pod pokroviteljstvom grada Vranja i do sada su njegovi članovi predavanja na ovu temu održali u sedam vrtića, a narednih dana će obići i sve osnovne škole u Vranju.

Ovaj medijski sadržaj deo je projekta „Korak ka kompententnijoj inkuluziji“, sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministartsvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji jedodelio sredstva“