U Vladičinom Hanu rodna ravnopravnost ne živi u strategijama i na tribinama, već u kancelarijama javnih preduzeća. Dok se u mnogim opštinama žene još bore da uđu u upravne odbore, ovde su one odavno u foteljama direktorki: vode vrtić, javna preduzeća, predsedavaju lokalnom skupštinom. Jedina dva muškarca u vrhu sistema su predsednik opštine i njegov zamenik.

U toj slici „obrnutih uloga“ jedna žena posebno odskače. Na čelu JP „Za vodosnabdevanje i kanalizaciju Vodovod“ Vladičin Han, sa oko 60 zaposlenih, već tri mandata je Vesna Stojković (53). Konkurisala je i za četvrti – kao jedini kandidat – i gotovo je izvesno da će nastaviti da vodi hanovski vodovod.

Dok razgovaramo u njenoj kancelariji, Vesna se stalno smeši, ali retko sedi mirno. Svako malo prekida razgovor da nekome potpiše papir, odobri nalog, zaduži ekipu na terenu. Potpis vrati olovku na sto, pa se vrati i rečenici. Navikla je da istovremeno drži pod kontrolom i vodu i ljude.

„Tako me poteralo“

Vesna je diplomirala na Tehnološkom fakultetu u Leskovcu, na smeru hemijsko i biohemijsko inženjerstvo. Za Leskovac je i danas vezuju lepe uspomene.

„Volim Leskovac, ostao mi je u lepom sećanju iz studentskih dana“, kaže.

Gotovo ceo radni vek provela je na direktorskim funkcijama. Najpre u „Delišesu“, potom u „Mlekari“ – prvo kao tehnički, pa kao generalni direktor. U Vodovod je došla sa 40 godina.

„Tako me poteralo“ smeje se.

Na pitanje da li je imala ambiciju da bude direktor ili se „samo tako pogodilo“, iskreno odgovara:

„Nisam imala ambiciju da budem baš direktor, ali sam imala snažnu želju da negde pokažem svoje znanje, da se dokažem. Čini mi se da sam uspela. Sada iza sebe imam ogromno iskustvo koje mogu da prenesem mlađim generacijama, ponovo – ženama“.

Dvanaest godina na istom mestu. Na čelu hanovskog Vodovoda je neprekidno 12 godina. Pitanje koje se samo nameće je – zar ne dosadi?

„Da, dosadi u svakom slučaju. Ali ima i svoje čari. Rad sa ljudima je divan ako uspostavite korektne odnose. Imate osećaj da čuvate i održavate javni interes mesta u kome ste rođeni i u kome sa porodicom živite“.

Rukovodeći kadar u preduzeću mahom čine žene – finansijski i komercijalni sektor vode žene, dok su Vesnina dva zamenika muškarci.

„Ovaj tim nisam menjala 12 godina, što znači da je uspešan“, kratko konstatuje.

Na direktorskom mestu, dodaje, najviše se uči.

„Posao direktora nimalo nije lak, posebno u Vodovodu, gde se često menjaju tehnologije, imamo kvarove, investicije, izmene propisa… Svaki dan naučite nešto novo“.

Dvadeset i četiri sata radnog vremena

Vesna otvoreno kaže da njen posao traje i po 24 sata – telefon joj je uključen i noću, jer kvar na mreži ne bira ni vreme ni dan u nedelji.

„Uglavnom kuća više trpi. To se svim ženama dešava koje su na odgovornim pozicijama. Imam sreću u vidu podrške supruga, svekra i svekrve, jer živimo u zajednici. Imamo ćerkicu, pa neko mora da bude sa njom. Bez podrške porodice teško da biste sve postigli“, objašnjava.

Podrška joj stiže i iz lokalne samouprave.

„Nikada nisam osetila da nemam autoritet kod kolega. Naprotiv. Predsednik opštine i njegov tim uvažavaju moj rad i trud. Kada sednemo jedno naspram drugog, osećam se kao ravnopravan sagovornik. Prosto, ja baratam argumentima kada tražim pomoć od opštine i moj zahtev uglavnom dobije zeleno svetlo“.

„Ne savijaj glavu, ali znaj dokle možeš“

Na pitanje šta je najvažnije za ženu na rukovodećem mestu, ne priča o „trikovima“, već o karakteru.

„Važno je da se nikada ne savija glava – ni privatno ni službeno. Ali isto tako morate da znate kada šta možete i koliki su vam dometi. U ovom poslu mora da se kalkuliše i prema lokalnom rukovodstvu i unutar same firme. Morate znati šta možete sami, a šta ne možete. Zajednički rad je rešenje – timski rad“.

Liderske osobine, koje smatra ključnim za uspeh žene na ovakvoj poziciji, nabraja bez mnogo razmišljanja:  Pre svega da budete dobar čovek. Zatim profesionalnost, upornost, ambicija, želja za novim znanjem. A na liderskom mestu se najviše uči“.

Voda koja više ne presušuje

Oko 5.000 domaćinstava u Vladičinom Hanu vodu za piće dobija preko Vodovoda. Vesna tvrdi da je ono što su građani ranije najviše osećali – nestašice vode tokom leta – danas uglavnom iza njih.

„Vodom se snabdevamo preko Vlasinskih hidroelektrana, pa preko naše fabrike vode. Ranije je remont hidroelektrane bio leti i tada smo imali problem, jer naši bunari nisu mogli da zadovolje svu potrošnju – voda je odlazila i za druge potrebe. Sada imamo dogovor da se remont radi delom u septembru i oktobru, kada se bašte i trava ne polivaju, pa je tada voda iz naših bunara uglavnom dovoljna“ objašnjava.

Trenutno se širi mreža u preostalim selima i direktorka se nada da će uskoro cela opština biti pokrivena.

„Sada su pokriveni cela varoš i 14 okolnih mesta. U moje vreme je najviše rađeno na rekonstrukciji vodovodne mreže, jer su cevi bile dotrajale, pa je dolazilo do čestih kvarova. Kupili smo dve bagere, cisternu za vodu, mašinu za odgušenje kanalizacije… Skoro sve iz sredstava lokalne samouprave“.

U međuvremenu je veliki broj majstora otišao u penziju, pa iskusni radnici danas uče „nove klince“. Ipak, i ovde manjka stručnog kadra.

„Nemamo građevinca, nemamo mašinca. Ja sam jedini tehnolog, moj zamenik je hemičar, a oboje radimo i ono što nam nije uža struka, zbog nedostatka kadrova. Trenutno nam najviše nedostaju fizički radnici. Generalno – uvek nekog manjka“.

Poruka ženama: „Put se sam pokaže“

Na kraju razgovora, uz još jedan potpis na dokumentu koji je neko doneo „samo na minut“, Vesna se vraća na temu zbog koje je i nastala ova priča – žene na rukovodećim pozicijama.

Šta bi poručila ženama koje se plaše da prihvate odgovornost?

„Nema potrebe za strahom. Samo vera u sebe i svoje znanje – a put se tada lako nađe“.