LESKOVAC – Stanovnici dve ulice na izlazu iz Leskovca prema Lebanu potpisali su peticiju kojom traže da se iseli romska naseobina, sklepana od kartonskih kutija i drvenih letvi. Romi odgovraju da imaju uredne boravke i da nikoga ne diraju.

Formiranje ove naseobine počelo je još pre deset godina u šljiviku, tridesetak metara od magistralnog puta, odnosno, Ulice Stanoja Glavaša, i dvadesetak od dve stambene zgrade za izbeglice iz Bosne i Hrvatske u Prolomskoj ulici. Situacija je, kažu, postala nesnošljiva sa uvećanjem broja porodica i sa neprijatnim mirisima koji se otuda šire.

“Prose na mostu i sa tim novcem kupuju alkohol, pa se, u alkoholisanom stanju svađaju po ceo dan, nekad i do jedan sat posle ponoći. Policija je reagovala ali je to samo privremeno rešenje. Posekli su pola šljivika radi izgradnje svojih koliba, a nuždu vrše u šumarku preko puta zgrade i u praznoj kućici pored, usled čega se ovim krajem širi nesnosan smrad, pa je i zdravlje lokalnog stanovništva ugroženo”, pričaju za Jugmediu Ivan Mitić Bizon i Zlatko Zlatković.

Ovde žive četiri romske porodice sa ukupno 14 članova, bliskih rođaka. Stigli su iz Aleksinaca, a poreklom su, kažu, iz Rumunije.

“Ovde smo jer nas naša braća Romi nisu htela u svoja naselja u Leskovcu, a iz Aleksinca smo skoro ptoterani od Srba”, priča Slobodan Zekić.

Do njihovih nazovi kuća, koje umesto vrata imaju čerge, stiže se prtinom, ali to nadležnima u Leskovcu nije bila prepreka za izdavanje ličnih dokumenata na adresu Prolomske ulice.

“Dokumenta smo u uslužnom centru i policiji dobili bez problema”, objašnjavaju i čude se što komšije žele da ih oteraju.

“Nikoga ne diramo, mi ne krademo. Živimo kako moramo, bez struje i vode, koju nam povremeno pozajme komšije Srbi, ali živi smo”, priča starija žena.

Ružica Stanković kaže da su im zime teške jer se moraju snalaziti za drva, skupljajući palete i daske iz kanti za otpatke. Zekić se sa svojom suprugom doselio uoči dočeka ove Nove godine i već je dobio ličnu kartu sa leskovačkom adresom.
“Ja primam socijalnu pomoć, a uskoro ću ostvariti pravo i na dečji dodatak jer imam šestoro dece”, objašnjava Stankovićeva.
Ipak, uslovi u kojima ovi ljudi žive krajnje su nehigijenski i njihova mala naseobina podseća na ispostavu V veka usred XXI.

“Obraćali smo se Centru za socijalni rad, i oni su nam više puta obećavali pomoć, ali još uvek nije pronađeno rešenje za naš problem. Ni nama nije drago što ovako živimo. Naš san je da nas država stambeno zbrine”, pričaju Romi doseljenici.
Oni se nadaju da bi njihovi budući domovi mogli biti u pet praznih stanova u susednim zgradama koje su namenjene za život prognanih i raseljenih lica sa prostora bivših jugoslovenskih republika.

Srbi, međutim, vele da se naseobina brzo uvećava i ne veruju da će nenadane komšije brzo dobiti stanove.

“Pa mi slušamo kako stanova nema, a s druge strane, ovde se svakog dana pojavi po neki novi stanovnik. Nisam rasista i ne smetaju mi Romi, nego strašam smrad, strah od zaraze, velika buka i psi koje okupljaju oko sebe i koji napadaju decu”, objašnjava Srđan Mitić.

Ovi beskućnici povremeno dobijaju i vanrednu pomoć od Centra za socijlani rad u Leskovcu, ali i od pravoslavne crkve.

(Kraj) mar/mil