Uvek me je zanimalo da li postoji nedostižna lepota. Nešto uzvišeno. Nešto neshvaćeno. Nešto toliko lepo da ga je nemoguće gledati očima, već se može samo osetiti dušom.

Stari Grci su govorili da je Afrodita bila toliko lepa da bi svaki muškarac oslepeo kada bi je pogledao. Ali šta je, zapravo, lepota u životu? U moru lepih žena i muškaraca, kao da prava lepota tiho šapuće iza svakog od njih i govori: tu sam – čekam da budem otkrivena.

Jureći lepotu tokom naših mladih godina, previše vremena smo potrošili na fasade, a premalo na temelje. Nažalost, to je pojava koja je danas sve izraženija.

A postoji lepota koja se tiho krije u svakome od nas – lepota koja čeka da bude otkrivena, poput stare knjige koja strpljivo čeka da bude pročitana. Jedinstvena je u moru istih lica, istih oblika, istih maski.

S vremena na vreme, ta lepota nam se otkriva. Poput stidljivog deteta, na trenutak se pojavi, ali se brzo povuče – iz straha kako će biti prihvaćena. Vešto se skriva ispod maski, šminke, uloga i očekivanja. Teško ju je uhvatiti. Ona se pokazuje samo kada oseti sigurnost i toplinu – onu toplinu koja se ne može kupiti, ne može se izgraditi materijalnim sredstvima.

Zaboravili smo je. Obložili smo je slojevima fasadnog materijala: jedan sloj je maska, drugi je ono što su nam rekli da treba da budemo, treći je kritika koja je ostavila večni ožiljak u našim dušama. Tako zatrpana, ona čeka – poput deteta – da dobije bezuslovnu toplinu kako bi konačno pokazala svoje lice.

Mladost je srećna jer ima sposobnost da vidi lepotu. A svako ko ima sposobnost da vidi lepotu – ne može da ostari, rekao je Kafka.

Ponekad se zapitam, dok sedim za stolom ispred Egejskog mora, dole u Grčkoj, da li su stari Grci ipak bili u pravu. Možda je lepota zaista svetlost čovekovog duha. Kada sija, ona zaslepljuje. Nedostižna je, jer čoveku je nemoguće biti spolja lep onoliko koliko može biti lep iznutra.

Na to se savršeno nadovezuje i naše pravoslavlje kada kaže da je Isus apsolutna ljubav – a čovek biće sposobno za apsolutnu ljubav koja živi u svima nama. Kao što svako otkriće već postoji pre svog pronalazača, tako i ljubav i lepota jesu samo dva lica iste kovanice, koje čekaju da budu pronađene u okeanu fasadnih izgleda. Najbolnije je to što ih svako od nas već nosi u sebi.

Jednom me je jedan Grk upitao da li bih dao večnost da bih dodirnuo pravu ljubav. Zaista sam se zamislio. Zapitao sam se: da li bi čovek dao večnost – pojam svetog grala – da bi dodirnuo pravu ljubav, da bi pogledao pravu lepotu?

Nisam znao šta da odgovorim. Ali Grci, kao drevan narod, uvek imaju mudre reči.

Umesto mene, on je odgovorio:
– Ti je već osećaš. Ona je tu. Samo treba da pružiš ruku. Ali toliko si se zaledio da ni sva žestina Sunca, čak ni da ti je Bog donese, neće otopiti led tvog zaleđenog carstva u kojem se krije ljubav tvog srca. Samo ti možeš da ga otopiš.

More je, naravno, kao i uvek, bilo svedok našeg razgovora. Svaki talas je nosio svoju misao, koja se raspršivala po pesku i nestajala za manje od dva sekunda – baš kao prava ljubav i prava lepota. One dolaze zajedno i traju samo jedan trenutak. Trenutak koji oduzima dah. Trenutak u kojem vreme staje. Nema prošlosti, nema budućnosti – postoji samo sadašnji trenutak, savršeno simbiotičan.

Samo sam se nasmešio. I shvatio sam starog Grka kada me je pitao da li bih dao večnost da dodirnem pravu ljubav. Jer ona jeste večnost. Ona postoji u nama. Ona je, kako naše pravoslavlje govori, apsolutna ljubav.

Nikada neću shvatiti zašto toliko bežimo od sebe. Zašto nas više boli da se mučimo nego da budemo ono što jesmo – odnosno ono sa čime smo se rodili.