Njen radni dan počinje u osam izjutra, često se završava tek kasno u noć. Na svojim ženskim plećima nosi teret cele jedne lokalne televizije koja se posle digitalizacije vidi u većem delu Srbije, ali je potekla u jednom malom i siromašnom Bojniku, u kojem se i danas trudi da opstane.

Vesna Stojiljković je želela da bude pravnik, ali je nakon smrti oca odlučila da preuzme posao koji je on vodio – celu jednu televiziju, koja je u to vreme 2008. godine pokrivala signalom područje Bojnika i Leskovca. A onda su usledili nameti države, uslovljavanje za digitalizaciju…

“Ja ne znam kako smo preživeli tu 2009. godinu, ali se dobro sećam da u trenutku kada je bilo pitanje da li ćemo preživeti ili ne, ruku su mi pružili ljudi od kojih to nisam očekivala, koje nisam poznavala. Skoro svi koji su bili u okruženju moga oca svakodnevno, kao da su se razbežali. Ali sve je to sada nebitno. Nadam se da bi mojo tac, koji je otvorio Televiziju 4S 2002. godine, danas bio ponosan na mene”, priča za juGmediu vlasnica i glavna i odgovorna urednica ove televizije Vesna Stojiljković.

Televizija koja potiče iz jedne od najsiromašnijih opština u Srbiji, sa troje zaposlenih i dva saradnika, na godišnjem nivou plaća namete državi u iznosu od preko 2,5 miliona dinara.

“A tržište je ograničeno, još siromašno. Teško je. Ali nema kukanja, mora da se radi. Ipak, da nemam podršku supruga, verujte, nikada ne bih uspela da opstanem. On je moj oslonac i kamen temeljac. Zajdeno smo u ovom poslu već 11 godina i borimo se. Pomaže nam moja majka, koliko može. Najviše oko čuvanja dece. Znate, Leskovac, Bojnik, Jablanički okrug, što se medija tiče – to je mala bara puna krokodila. Samo Leskovac ima, za sada, četiri telvizije, a o portalima da ne pričamo. Konkurencija je velika, a sredina jako siromašna. I tu je borba za opstanak jako teška”, ističe.

Na sreću, kaže, ma koliko da su se vlasti u Bojniku menjale, ona je uvek sa njima imala dobru saradnju, nešto zbog dobrih ljudi, ali ponajviše zbog toga što je u toj opštini TV 4S, bukvalno, zakon za objektivno i brzo izveštavanje i što ima veliku gledanost.

“Najverovatnije zato što je reč o maloj sredini, pa je sve transparentnije. Mene u Bojniku poznaju svi. Ljudi me sreću na ulici i traže da ja postavim, recimo, predsedniku opštine pitanje o tome kada će oni dobiti asfhalt u toj i toj ulici, ili kanalizaciju u drugoj, da li će biti novih radnih mesta… I, interesantno, u toj lokalnoj samoupravi su mi uvek bila otvorena vrata i mogla sam da pitam šta god poželim. Čak i kada nam predsednici opštine gostuju u studiju mi imamo otvorena telefonska uključenja. To danas retko ko radi”, objašnjava Stojiljkovićeva.

Najveći ponos su joj njihova deca. Mlađi, dečak, zaluđen je sportom i fudbalom, dok ćerku vidi kao svoju naslednicu.

“Uveče, kada ih smestim u krevet, i kada neko od njih prokomentariše: Mama, nisam te video ceo dan, zaboli me srce. Goran (suprug – prim.nov) i ja se pogledamo onako umorni i odgovorimo kao po dogovoru: „Biće bolje sutra”.

I tako se svaki dan odlazi s nadom da je sutra novi dan, dan s manjim brojem događaja.

Medijski projekat finansijski je podržala opština Bojnik. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva