Ovaj Leskovčanin, koji danas ima skoro 50 godina, nije obraćao dovoljno pažnje na simptome svog srca, pa je 15. januara 2015. godine, tek kada ga je 15. decembra iste godine, minut iza ponoći, probudio oštar bol u grudima, odmah iza grudne kosti, otišao lekaru. Peklo ga je i ruke su mu trnule. Preznojavao se i bio je uplašen. Posle toga je promenio način života, ali kada priča o tome, i danas se vide kapljice znoja na njegovom čelu, iako pokušava da priča sa smeškom.

Nenad je, zapravo, doživeo lakši infarkt miokarda, školski primer, kako sam kaže, ali da se nije na vreme javio lekaru, ko zna šta bi bilo, jer je jedna od njegovih arterija bila zapušena čak 95 posto.

On sa porodicom živi na samom početku naselja Mira, na periferiji Leskovca. Njegov brat je odmah pozvao hitnu pomoć, koja je brzo stigla i još brže ga prevezla u urgentni centar Opšte bolnice, a za divno čudo, dežurni lekari su ga odmah pregledali, uradivši EKG. Sa nalazom je odmah prebačen u koronarnu jedinicu sa angio salom, koja tada nije radila zbog kvara na aparaturi.

„Da sreća bude još veća, već u hodniku smo sreli dr. Micija (Miodra Miladinović, internista i kardiolog), koji me je ponovo pregledao i dao mi odmah terapiju. Rekao je da prespavam i da će sutra doći“.

Sutradan je Nenadu u posetu došao brat i saopštio mu da je preživeo infarkt, što on nije mogao da veruje.

„Došao je Mici i ja sam ga pitao da li je to istina. Odgovorio je potvrdno i rekao da je to mali infarkt. Ispostavilo se da je iskusni lekar znao i bez obavljene koronarografije.“

I dan-danas Nenad ne leže pre 24 sata, zbog straha ili sujevera? Ni on sam ne zna.

Trinaest dana kasnije, njemu je u angio sali UKC Niš ugrađen stent. On je danas zdrav čovek koji obavlja sve fizičke aktivnosti i dnevno, kao i ranije, vozi bicikl po 30 kilometara. Iskoristio je svoj zlatni sat. Ali je, u međuvremenu, morao da promeni način života. Više ne puši, odgovorni i stresni posao u privatnoj firmi zamenio je svojim privatnim, gde je sam sebi gazda.

„Ja sam sada sarač. Radim ono što sam od malena voleo. Radim sa prirodnim materijalima, kožom i drvetom. Polako, nemam radnike jer sam individualista po prirodi. Uživam“, priča ovaj zamalo nesvršeni student građevine.

Zanima nas kakve mu je to znakove slalo srce, kojima nije pridavao važnost.

„Pre Božića sam osetio nešto, 4. ili 5. januara. Izašao sam iz kuće do obližnje pumpe da kupim cigarete, 200 metara od moje kuće. Izašao napolje i osetim lagani bol u grudima i rukama, i kao da mi neko vuče kragnu oko vrata kao neki teret. Kao da sam nazebao, pomislio sam“.

Taj osećaj trajao je minut do dva. Ponovio se još nekoliko puta i to samo na otvorenom prostoru, što ga je nateralo da pomisli na zagađen vazduh ili nešto slično. Međutim, kada mu se to desilo i u zatvorenom prostoru, kod knjigovođe, i potrajalo malo duže, već je rešio da sutradan ode kod doktora Miodraga Micija Miladinovića, koji je još radio u državnoj bolnici.

„Izašao sam iz knjigovodstva i polako krenuo ka firmi, ali nisam mogao, bio sam malaksao. Seo sam kod Muzeja da odmorim. Bio je to 14. januar. Ljudi, poznanici, su prolazili i pitali su šta mi je. Verovatno sam bio bled i znojio se. Tada sam doneo odluku da rano ujutru zovem doktora Micija, ali infarkt me je pretekao“.

Nenad je jedan od prvih pacijenata u UKC-u kojem je ugrađen biorazgradiv stent. „On raširi krvne sudove i nestane“.

Iz bolnice je izašao pešice do mesta gde ga je u automobilu čekala rodbina, a kasnije je bio na oporavku u Niškoj Banji.

„Nije mi se išlo u tu banju samo zbog starijih ljudi. Jer ja sam tada mislio da sam neopravdano mlad dobio infarkt, ne znajući kako sam ga dobio, šta je doprinelo. Međutim, od nas trojice, ja sam bio sa 44 godine najstariji. Bio je jedan sa stentom iz Pirota stariji od mene 7 do 8 godina. Danas to više nije čudo, danas i mlađi nego što sam ja tada bio doživljavaju infarkt“, priča Nenad i na svim 10 prstiju nabraja koliko mu je drugova umrlo od iste bolesti.

Dok pričamo u malom Jugmediionom video studiju, Nenadove ruke su nemirne, telo u stolici ne miruje, kao da mu se negde žuri. Na početku ostavlja utisak staložene osobe, ali kada dođemo do razgovora o mogućim uzrocima infarkta miokarda, postaje vidno ubrzan.

„Znate, ja sam po prirodi prgav čovek. Bio sam stalno napet, stalno u stresu da li ću sve na vreme da završim, a takođe sam i perfekcionista. Želim da sve bude na svom mestu, urađeno kako valja. Sve me je to nerviralo“.

I ne samo to.

„Mnogo sam se nervirao gledajući društvo, atmosferu oko sebe i gledajući televiziju, posebno slušajući laži“.

„Tri su stvari koje treba da uradiš da ne bi dobio infarkt: must have, što bi rekli Englezi, manje stresa, više fizičke aktivnosti i umerenost u jelu i piću, i eventualno da se ostave cigarete ili da se smanje. Ja pio nisam, samo u određenim prilikama. Mislim da je kod mene glavni uzrok bio stres, i pušio sam, doduše umereno, ali ostavio sam ih prvi dan posle infarkta“.

Ide dalje u prošlost pa kaže da svako ko studira živi pod stresom.

„Stres je i tokom studiranja. Kažu da je svaki izlazak na ispit ravan stresu u saobraćajnoj nesreći. A na Građevinskom fakultetu je 40 ispita. No, čovek je tada mlad pa ne oseća posledice, one dođu kasnije.“

Želi i da ohrabri one kojima se ugrađuje stent. Koronarografija se, priča, radi pod lokalnom anestezijom, sada preko ruku, njemu preko noge.

„Samo je malo mučno. Kad vam sve to stave 6 sati ne sme da se mrdne u krevetu. Stavi se neki džakčić peska da brže zaraste, a prethodno se izvadi sajla koja ostane tu iz nekog razloga. Kasnije dođe tehničar i sve ukloni. Sutradan sami išetate iz bolnice“.

Njemu je tada savetovano da pri očekujućim stresnim situacijama popije neki lek za smirenje. Pio ih je samo 6 dana i bacio. Kaže da mu nisu pomagali. Redovno, na šest meseci ide na kontrolu i rezultati su dobri. Živi normalno, ali i dalje ne može da izbegne stres zbog već pomenutih društvenih okolnosti.

„Najviše se nerviram dok gledam televiziju, da ne kažem ko me najviše nervira, ali se mnogo nerviram. Mene ne užasava politička situacija u zemlji, koliko me užasavaju ljudi koji se bave nebitnim stvarima, kao što su novac, dobra kola, novi telefon, besomučna i beskrupulozna jurnjava za parama. A ne znamo da jurimo da deci obezbedimo sve i mi onda stradamo. Nemamo vremena za sebe ni za druge. Novac može da nam učini život komotnijim, ali ne treba da nam bude prioritet.“

Sve vreme dok priča, mi u glavi stvaramo sliku čoveka koga više ne zanima ništa i koji gleda svoj život i posao. Međutim, nije tako. Osim cigareta i onog odgovornog posla kojeg je ostavio tokom 2016. godine, nije ništa više promenio. Glavni izvori stresa su tu oko njega.

“Gledam televizije kao i svi. Znate kako su u staroj Grčkoj nazivali ljude koje ne interesuje politika – idiotima. Politika je sve, ako se mi ne bavimo politikom, onda će se ona baviti nama. Ne mogu ja da se ne bavim politikom. Ja, koji, kao i drugi, izdavajam novac za zdravstveno osiguranje, dođem sutra kod doktora i oni kažu nema ga dokror. Ne može da ga nema, ja sam dao pare da bude tu. Naravno, nije kriv doktor, politika je kriva”, zaključuje naš sagovornik povišenim tonom, koga prekidamo bojeći se da se ne iznervira.