Ispod njegove stare „singerice“ izlaze male unikatne moderne damske i muške trobice od prirodne štavljene kože, novčanici, kaiševi, redenici, futrole za noževe, za oružje i mnogi drugi predmeti od kože, najčeće od goveđe sa visokim sjajem.

„Sarači spadaju u grupu starih zanata, to su majstori koji se bave kožom, to su krojači i ujedno dizajneri, veliki kreativci, ali, nažalost, ostalo je nas najviše petoro u Srbiji jer se sve industrijalizovalo. A ništa lepše nema od ručno izrađenog predmeta i još od 100 posto prirodne kože“, priča ovaj jedini sarač u radu na Veternici.

Sarači su nekada u Srbiji i u Leskovcu predstavljali imućniji sloj zanatlija. Sami su štavili, odnosno, prerađivali sirovu kožu, kasnije su drugi preuzeli štavljenje, a sarači su od već pripremljene kože kreirali i šili.

„Posao nije nimalo lak jer se radi sa debelom kožom. Doduše, ima i one tanje, presovane kože, od kojih mogu da pravim veće damske torbe, ali retko imam takve narudžbine jer se cena, od zavisnosti želje mušterije, kreće od 8.000 do 9.000 dinara pa naviše“, objašnjava.

Nenad, nesvrešni student građevine, zapravo već 20 godina apsolvent,  je samouk, iako je unuk šnajdera.

„Godinama sam radio u privatnoj firmi, pa sam odlučio da se okrenem saračkom zanatu jer mi je šnajderluk bila ljubav od detinjstva. Uvek sam bio okružen mašinama za šiće, koncima i iglama. Od ovog posla danas ne može udobno da se živi, ali se preživljava. Važno je da radite ono što volite“, objašnjava.

U Srbiji se više nigde ne proizvodi štavljena koža, pa Nenad takvu kožu uvozi iz Indije, Argentine i Italije, koju plaća 90 evra po kvadratu.

„Radim po želji mušterija. Najčešće donesu sliku modela i ja bukvalno skinem i napravim željeni predmet. Česte su situacije kada se, na primer, donese nož ili pištolj, pa po meri tih predmeta uradim futrolu. Jednostavno, ne postoji predmet koji ne mogu da uradim kao unikat, samo sve mora da se prilagodi debljini kože“, priča za Jugmediu jedini sarač u Leskovcu Nenad Đorđević.