Zagorka Živković je prvi put u Leskovcu potražila posao davne 1990. godine i od tog, kako se seća, ledenog januara do danas još uvek se nalazi na spisku nezaposlenih lokalne filijale Nacionalne službe za zapošljavanje.

Sa diplomom hemijskog operativnog tehnologa za nju u gradu na Veternici nikada nije bilo posla, iako je redovno, svakog trećeg meseca u godini, obnavljala svoju prijavu na tržištu rada. Da bi preživela, koristila je svoje talente: pevala, izrađivala nakit od prirodnog materijala, pravila torte i kolače…

Danas je pravi umetnik i od zanata koji je naučila od svoje nane kao devojčica, napravila je bum među svojim sugrađankama. Ona, naime, svojeručno hekla unikatne bluze za koje su Leskovčanke spremne da izdvoje pozamašnu sumu novca kako bi bile jedinstvene, bile svoje.

„Imala sam samo 6 godina kada me je nana, majka moje majke, naučila da heklam cvetiće. I tako je sve počelo. U naseleđe sam dobila naninu heklicu. Skoro sam je pronašla i njom isplela prvu bluzu. I tako je sve krenulo. Najpre su za mojim bluzama poludele prijateljice, komšinice, rođake, a zatim se pročulo“, priča nam ova Leskovčanka.

Za svoje modele pronalazi inspiraciju upravo u ženama koje ih od nje i naručuju.

„Svaka žena ima svoj karakter i lepa je na svoj način. Njihovu harizmu pokušavam da „oslikam“ kroz ples heklice i konca“, objašnjava nam Zagorka dok sa njom razgovaramo u dvorištu njene kuće u radničkom naselju i posmatramo spretan rad prstiju.

MLADI NE ZNAJU DA DRŽE HEKLOVAČU URUKAMA

Kaže, heklanje, koje skoro da niko od mlađe generacije ne zna i koje izumire kao zanat, joj je beg od surove stvarnosti koja je pritiska, ali i način da preživi sa svojim suprugom u ovim teškim vremenima.

„Heklanje mi je na neki način i podstrek jer živim jako teško sa suprugom koji se razboleo nakon što je ostao bez posla u leskovačkom Jugekspresu. Danas živimo od njegove invalidske penzije od 15.000 dinara, a on ne može da traži novi posao kao težak srčani bolesnik sa tri baj-pasa. Pevanjem sam davno prestala da se bavim, a po koja rođendanska torta i isheklana bluza nam pomažu da bar platimo račune“, iskrena je Zagorka.

Kaže da nije čekala da je zaposle ljudi sa tržišta rada, da je „grabila“ sama, ali je uvek nailazila na prepreke.

„Ja imam 52 godine i kad se pojavim pred poslodavcem samo mi se zahvali na poseti jer uvek traži nekog mlađeg, nekog do 35 godina“, ističe.

Ni sama se ne seća koliko puta je do sada svoj CV poslala na razne adrese.

„Posećujem redovno i sajmove za zapošljavanje. Za 500 radnih mesta prijavi se po 3.000 ljudi. Čekamo u redu po nekoliko sati da predamo CV, ali se sve završi na novom čekanju i nadi da će telefon da zazvoni i da vam kaže: primljeni ste“, zaključuje.

Zagorkin ručni rad nije samo hvatanje za slamku zarad golog opstanka već, kako tvrde zadovoljne mušterije, pravo umetničko delo majstorskih ruku zanatlije čije umeće bi trebalo da se prenosi s kolena na koleno.