Slučaj Božidara Stojanovića iz Leskovca, koji je u četvrtak pre podne odveden na izdržavanje šestomesečne zatvorske kazne,  jednoga dana ući će u anale sudske prakse kao primer kombinavanja politike, lažnih izveštaja i svedočenja samo da bi se našlo žrtveno jagnje za krađu oko 10 miliona dinara socijalne pomoći.

Stojanović je u periodu od 2003 do 2005. godine, kada se odvijala krađa preko jednokratne novčane pomoći namenjene siromašnim Leskovčanima, bio načelnik Uprave za finansije grada Leskovca.

LAŽNO SVEDOČENJE

Dvanaest godina od obelodanjivanje afere „socijala“, kada je nekoliko službenika leskovačke gradske uprave optuženo za krivično delo zloupotrebe službenog položaja, sa njima i tadašnji predsednik opštine Gojko Veličković, stavljena je tačka na neravnopravnu borbu ovog, kako ga neki nazivaju, savremenog Drajfusa.

On je prvi od nekoliko osuđenih koji će robijati u niškom zatvoru za delo koje, kako je više puta tvrdio obraćajući se javnosti putem Youtube, nije učinio.

Nije vredelo ni to što je glavni svedok Bratislav Popović, jedini koji je upro prst u njega i na osnovu čijeg svedočenja je optužen, verovatno oslobođen političkih stega, 2016. godine povukao pred sudom svoju prvobitnu optužujuću izjavi protiv Stojanovića, rekavši da ovaj finansijski stručnjak nije imao veze sa aferom socijala, te da ga je ranije optuživao po sugestiji svog advokata.

„Nisam pobedio, politika je jača od pravde“, izjavo je nedavno čovek kome je najpre optužba, pa šestomesečni istražni zatvor i desetogodišnje suđenje uništilo zdravlje i koji je ostao bez supruge. „Umrla je od tuge, od nepravde, od borbe bez izgleda na pobedu“.

Božidar Stojanović je za krađu jednokratne pomoći u iznosima do 30.000 dinara, a bilo je isplata i do 200.000 dinara, proglašen, zapravo, za organizatora kriminalne grupe.

PAKOVANJE STOJANOVUIĆU

Pored njega optužen je i sam Gojko Veličković, inače, šef Socijalističke narodne stranke i njegova sekretarica Jelena Mitić, zatim,  visoki opštinski činovnik Bratislav Popović, odbornica Veličkovićeve partije Marina Arsić i još dve Leskovčanke, pomagačice – Marina Đokić i Slađana Đurić, koje, kao i Veličković, nisu provele u istražnom zatvoru.

Neko je zbog te sramne krađe novca, predviđene za leskovačku sirotinju, morao da bude kriv. Umesto glavnog krivca, „upakovan“ je Stojanović.

Nisu bila problem rešenja o jednokratnoj socijalnoj pomoći, već što službenici za to nisu imali ovlašćenja i što su Leskovčanima davali deseti deo sume, ostalo zadržavali za sebe

„Ja nisam imao pečat ni potpis faksimila Gojka Veličkovića, ali grafolozi su, pretpostavljam pod pritiskom politike, utvrdili da je potpis na tim rešenjima bio moj. Drugi grafolozi su kasnije tvrdili da nije. Ništa nije pomoglo“, pričao je čovek koji će odslužiti kaznu od 5,5 godina zatvora jer mu se priznaju onih 6 meseci u istražnom zatvoru.

Stojanović je odveden u zatvor bez najave. Njegovi sinovi, a ima ih trojicu, satima su vrteli telefone da saznaju gde je dok nije stigao poziv iz niškog zatvora.

„I drugi imaju rešenja za izdržavanje kazne, ali oni ih odlažu. Mom ocu nije došao nikakv poziv. Možda bismo i mi uspeli da odložimo jer je on star i bolestan“, priča za Jugmediu jedan od sinova.

Stojanović za svoju i tragediju svoje porodice, jer pored smrti supruge jedan sin je bukvalno pobegao iz Leskovca zbog sramote, optužuje lično Gojka Veličkovića i sudstvo, za koje tvrdi da je radilo po diktatu političara.

NADRLJAO ZBOG VELIČKOVIĆA

„Cilj je bio da se zaštiti Gojko Veličković, takav nalog stigao je iz Beograda, a ja sam sa najvišom funkcijom među optuženima bio zamena za njega“, priča.

On u svom obraćanju taksativno navodi ko je i koliko imao falsifikovinih potpisa na potvrdama o jednokratnim novčanim pomoćima, ali istovremeno izražava i čuđenje što tadašnja zamenica predsednika opštine Gojka Veličkovića Gordana Savić nije ni pozvana kao svedok, budući da je, kako tvrdi, odobrila svojim potpisim oko 500 rešenja.

UČLANJENI U SNS – NEVINI

Osuđeni za krađu novca su još Popović i Mitićeva, a Marina Arsić i Gojko Veličković, koji je nepravosnažnom presudom bio osuđen na neverovatnih 10 godina zatvora, su  oslobođeni svih optužbi.

Veličković i Arsićeva su se pre donošenja oslobađajuće presude učlanili u SNS. Arsićeva je sada zadužena za jedan segment sporta na nivou grada, a Veličković je nedavno otišao u penziju sa funkcije direktora Gradske autobuske stanice.

Pozivati se na etiku i moral advokata, sasvim je izlišno jer su oni, kako naš narod kaže, jedini ovlašćeni da po zakonu lažu. Ali se u ovom slučaju postavlja pitanje koncepta pravde i morala u Leskovcu, u Srbiji, ono na šta su se obavezali tužioci i sudije, mada je i to izlišno pitanje buduću da su oni više u službi vlasti nego pravde, čast izuzecima. A moral i politika? Pa, i to i ne ide jedno s drugim, bar ne u Srbiji.

Milica Ivanović