OSNIVAČ i vođa grupe „Galija“ Nenad Milosavljevi, zvani Neša Galija, otkriva za JuGmediju da se na koncertima uvek trudi da ispriča priču među redovim.

Već 36 godina odbija da povlađuju „narodu i njegovom ukusu“ i da je jednostavno „srećan čoveke jer radi posao koji voli“.

 „Trube“, „Dodirni me“, „Digni ruku“, „Kotor“, „Da li si sanjala“, „Skadarska“, izborile su da se nađu na svakom koncertu. Koje poruke nose Vaše pesme?

„U skladu sa vremenom i prostorom i trenutkom kada se održava koncert menjamo  koncertnu formu zato što se svake noći, kada je koncert u pitanju, potrudimo da ispričamo neku čudnu priču. Ta priča se naravno priča između redova. Priča bi morala da bude ona koja će biti vezana za nešto što je nama posebno drago, nešto što je vezano na neku našu unutrašnju estetiku i nešto se tiče dostojanstva i morala, koje su osnovne ljudske vrednosti. Naše poruke se uglavnom na to odnose“.

Da li je moguće opstati na današnjoj muzičkoj sceni sa takvim stavom?

„Koncert ne služi da bismo mi samo zabavljali publiku, koncert služi da bismo napravili interakciju. Muzika inače služi ne samo za zabavu  nego  služi i za oslikavanje nekakvog vremena. Mi smo svesni činjenice da je naš prvi i osnovni zadatak  edukacija. Ja nisam pristalica da treba da verujem u priču da treba po svaku cenu zadovoljavati narod, jer onda ste ušli u svoju sostvenu protivurečnost iz prostog razloga što svi veliki ljudi u civilizovanom svetu, umetnici, sportisti, političari, reper su za ponašanje i pravila ponašanja, za formiranje pravila ponašanja u jednom društvu. Što će reći da svi ti veliki ljudi edukuju jedan narod. U prevodu, u takvim sredinama ne može se desiti da oni povlađuje narodu i njegovom ukusu“.

Da li je to recept dugovečnosti „Galije“?

„To nije recept, to je jednostavno samo postojanje. Niko ne pravi recept nego volimo to što radimo i to je sve“

Dovoljno je samo voleti?

„I više nego dovoljno. Kada ja mojoj deci objašanjavam šta je suština života ja njima uvek govorim da nije važno šta ćeš biti, nemoj da juriš za parama, nego juri za profesijom. Radi ono što voliš jer to je jedini recept da budeš srećan u životu. Nema veće sreće kada živiš i radiš od profesije koju voliš. Više od 90 posto ljudi rade posao zbog para jer moraju. I to nisu srećni ljudi. Zato sam ja srećan čovek“.

Da lije  isto pevati za publiku u Beogradu ili Surdulici?

„Ne pravim razliku između važnih i manje važnih gradova. I to nije fraza. Nas ne zanimaju gradovi nego nas zanimaju ljudi. Uvek ćete naći ljude, koji su u ogromnoj manjini, koji vole te neke suštinske, intelektualne vrednosti koje su nam teško dostupne na medijima. Stvarno su nam teško dostupne. Uglavnom pričamo o tome šta je ko maznuo, ko je skim, zašto je s tim,….Pa još i nacija treba da se zabrine zašto je ona ostavljena. Kod nas nijedan intelektualac nije heroj ulice. Svi pametni ljudi i intelektualci su u ozbiljnoj gerili. A sve budale su na javnim mestima i to je suština. Mi se uvek bavimo pametnim ljudima i na svu sreću ne privlačimo budale, pa verovatno nismo toliko na udaru.

Album mesto „Mesto pored prozora“ izašao je pre dve godine. Do sada je „Galija“ objavila 20 albuma, radili ste muziku za pozorište i film. Da li pišete pesme za druge pevače?

„Nikada ne pišem ni za koga niti me to zanima. Traže mi ali ne mogu. Pisati pesmu za nekog podrazumeva da je on u najmanju ruku isto toliko kreativno sposoban da bi to razumeo šta ti to njemu daješ. Ja sam u nekoliko navrata možda i mogao to da radim.

Šta nam se to dešava?

„Imam prijatelja Osterna Majera, koji važi za najvećeg pozorišnog reditelja,  koji mi je postavio pitanje zašto su ove naše devojke, koje su jako lepe, tako obučene. Pravio sam se da nisam razumeo pitanje ali je on sam da odgovor : Pa kod nas ako si tako obučen ti imaš pravo da pitaš koliko to košta – i to sve govori o nama. To je priča o nama.

Može li muzika i pesma da ima moć da vaspitava narod?

„Narod se vaspitava jako sporo i jako dugo uz predpostavku da ima ozbiljne vladare. To je proces koji je jako spor i kada čitate knjige o drugim narodima vi to shvatite. Jedino ovde vas ubeđuju da je to stvar neke odluke, pojedinca i grupe a ne procesa.

Ipak, neki novi klinci pevaju na koncertima Vaše pesme?

„Zato što su to posebna deca koja imaju veće esteteske zahteve i onda pokušavaju da traže po interentima. Putem slučajnih uzoraka i prenošenjem privatnih informacija. Ogormna većina i ne zna da postojimo. Znaju da ‘Digni ruku’ i to je to.  Ali šta taj bend priča, o čemu govori, koja je glavna poruka, to je sve besmislica. Kao kad otkriju da je postojao ‘Led Cepelin’ ili ‘Pink Flojd’ a to je nešto na čijim temeljima smo se učili, učilili smo se na ispravnoj estetici. Njih unutrašnji nagoni teraju da streme ka većim estetskim vrednostima“.

Mogu li novinari pomoći?

„Novinari su nekada na vešt način objašnjavali te tajne poruke umetnika i šaputali narodu o čemu ovi ljudi govore i na taj način su vrlo ozbiljno doprineli edukaciji. Međutim, danas su u novinarstvu nemaju šta da prenesu a kamoli da prevedu. Njih zanimaju samo intrige koje se pravdaju brojem prodatih uzoraka novina, mereno jedinici novca. Možete postati poznati i ako ubijete 56 ljudi. Postati poznat i nije neka veština ali biti poznat po nečemu što si veoma ozbiljno i temeljito radio to je veoma kompleksna stvar“.

(Kraj)