Život teče iz dana u dan. Naizgled jednostavno prolazi. Obavljamo rutinske poslove, koji štite naš mentalni sistem od panike i preglasnog alarma koji nam se s vremena na vreme u glavi uključuje.

Svet je, na prvi pogled, normalno mesto za život. I mi smo, narod, na prvi pogled, normalan. Svuda oko nas nešto se dešava, ali smo mi, daleko od svih, pa nas se ne tiče. Ne tiče nas se ni ovo što se dešava kod nas, ili nas se previše ticalo, pa smo pregoreli. Smutili smo se u pričama o onome što jeste, što je bilo i kako treba da bude. Stojimo u mestu iz straha da ne pogoršamo stvari, koje su, kako-tako održive. Tanak je led po kome hodamo.

Zbunjeni smo. Kao da živimo u paralelnom svetu, ili da nam se život odvija na ekranu. Filmski. Svi smo pomalo Neo (Kijanu Rivs), jednom nogom u Matriksu. U početnom kadru  ne razumemo šta se dešava oko nas, u sledećem nam je sve jasno. Potom smo srećni, a već sledećeg trenutka nesrećni. Sada nam je sve jasno i onda bismo da delamo, da se verbalno potučemo sa nekim, kasnije smo u magli, suznih očiju, ne razaznajemo ni put koji vodi našoj kući. Sebi.

Gde pripadamo? Ko smo zapravo mi? Kako to da živimo naopačke? Pogledamo oko sebe, vidimo sjaj i lepotu, bogatstvo i glamur. Malo li skrenemo pogled, tek delić naših zenica ispuniće beda, ponor i beznađe. Strah nas je. Bojimo se i sopstvene senke jer nas je život vekovima vukao za rukave. Spoticao nas je. Sami smo protiv svih, sami i protiv sebe. Zaustavljeni, optuženi, naruženi, odbačeni. Ko da nama ovakvima pomogne?

Narod smo napaćeni, onaj koji  je patio i borio se vekovima protiv moćnih sila, svojih i tuđih. Teško je breme koje nosimo. Iz opreza napadamo. A stvarnost nam ne pruža utehu. Ne pripadamo nikome a opet pripadamo svima. Naše je doba neizvesno.

Čast, poštenje, istina, mnogo još imamo da učimo. Mnoge nepravde da trpimo, sa mnogim mračnim silama još da se borimo. Iako smo na ovom svetu mali, izmučeni i siromašni narod, jurišamo kroz život žilavi i prkosni. Nesalomivi.

Tromo se vreme vuče

I ničeg novog nema,

Danas sve ko juče

Sutra se isto sprema.

I mesto da smo u ratu

Dok bojne trube ječe,

Evo nas u kazamatu,

Na nama lanci zveče.

Al’ pravo je rekao pre

Žerajić soko sivi:

Ko hoće da živi nek mre,

Ko hoće da mre nek živi.

dr Nataša Dimitrijević