Profesorka biologije Olivera Stamenković iz Mediciske škole u Leskovcu doživela je danas veliko iznenađenje kada je završila svoj poslednji čas u toj školi i krenula kući. Na vratima su je dočekali trubači sa učenicima i kolegama, koji su je najpre zasuli laticama cveća.

Iz organizacije ovakvog ispraćaja profesorke, koja je ceo radni vek provela u Medicinskoj školi, kažu da su vešto skrivali ovakav ispraćaj i da su trubači bili iza škole kako se ne bi videli, ali nisu sugurni da li je ova visprena žena naslutila da se nešto sprema. O njoj su govorile mlađe koleginice, kojima je ona bila uzor.

Menjali su se direktori, propisi i pravila u obrazovanju, ali je ona zadržala onaj starinski odnos prema učenicima, koji su peticu i svaku drugu ocenu morali da – zasluže.

„Profesorka Olivera je jedan od stubova Medicinske skole, posvećenost, odgovornost i principijnost koji su za primer mnogim kolegama. Energija i ljubav sa kojim je služila obrazivanju jesu za divljenje. Uspostavila je kriterije kojima tek treba da težimo. Reč je o dobrom čoveku, što je preduslov za dobrog nastavnika. Mnogo je emocija, radosti jer smo imali priliku da sa njom sarađujemo, i tuga jer škola i obrazovanje gube. Sa osmehom odlazi u penziju, jer zna da je duga karijer bila ispunjena. Želimo joj ispunjenost i radost u predstojećim penzionerskim danima“, rekla je profesor Tatjana Badnjarević.

Profesorka Milica Mišić je ocenila da takav ispraćaj treba zaslužiti.

„Pošteno ste zaradili i svaku svoju platu i penziju do stote, a i mnogo više od toga. Od danas je škola na velikom gubitku. Ako tražimo razlog za velike uspehe ove škole, renome koji drži, ali što je još važnije, za profesionalni razvoj mnogih đaka, jedan od tih razloga ste Vi, draga Olja. Od Vas sam mnogo toga naučila i nadam se da ću sa entuzijaznom početnika i istrajnošću profesionalca, koji ste danas pokazali, i ja odraditi svoj poslednji radni dan. Svaka Vam čast i velika hvala“, rekla ova profesorka, dok je, takođe, mlađa koleginica, Milena Pečenković kazala da je ona lično privilegovana što je radila s njom, ali i još zbog nečega.

Suze nije krila ni profesorka Stamenković i njene koleginice i kolge.

„Privilegija je što sam Vas imala za razrednu, za koleginicu, a od danas, nadam se, i za doživotnog prijatelja“.

Potom se igralo uz zvuke trubače. U kolo se uhvatila i profesorka Stamenković i na kraju je ispraćena pesmom „Ćao Bela“.

U organizacionom ispraćuju su pored gore pomenute profesorke, bili još i Dragan Nikolić i Nemanja Ristić.