LESKOVAC – Jedna trafo-stanica u Rudaru kraj Leskovca nedavno je dobila potpuno novi izgled za koji je najzaslužnija mlada akademska slikarska, bez zaposlenja Bojana Mićić.

Selo se udružilo sa Bojanom koja je iskazala kreativnost i sada svi zajedno kažu to je samo početak.

Za najmonumentalije umetničko delo koje je do sada uradila bio je potreban samo jedan lep vikend i pomoć sestre inače profesora matematike. Zadovoljna je urađenim kao i meštani Rudara koji ponos i zadovoljstvo ne kriju.

„Prelepo je svi uživamo, mi sedimo, deca se igraju i divimo se, ne znamo da bilo gde ima ovakve trafostanice“, kažu meštani.

Ovo je ostvarenje višegodisnje želje da prostor kraj kojeg je odrasla oplemeni. Svaki motiv na nekada sivoj sumornoj trafo-stanici je brižljivo birala. Motivi sela, blizina Leskovca, rode koje bi trebale u Rudare češće da navraćaju. Njoj je najomiljenija ona četvrta strana.

„Na njoj su ovce pre svega zbog imena sela, jer kažu da je nastalo po vuni rudi, a onda sve te ovčice imaju karaktere pa svi mi meštani možemo u njima da se prepoznamo“, kaže Bojana Mićić, profesor umetnosti.

Uz trafo-stanicu uređen je ceo prostor, mobilijar je nabavila lokalna samouprave, a sve ostalo uredili su i boje kupili sami meštani na inicijativu predsednika Mesne zajednice.

„Bez sloge nema ništa ni u kući, ni u društvu, ni u selu. Tako smo i mi, koliko ko može, i uz pomoć naše Bojane sada ima divan prostor“, kaže Latinka Mitić, Mesna zajednica Rudare.

I ovde se ne staje, kaže Bojana, jer sve vri od ideja.

„Na redu je stari bunar za koji se veruje da ima stotinu godina, ostale su i boje, a onda trafo-stanica na ulazu u selu, trebaće mnogo više vremena, boje, skele, jer je bar dva puta veća“, kaže Bojana Mićić.
Za nju predaha nema, diplomirani slikar posao među đacima čeka već četiri godine, ali ne sedi skrštenih ruku. Pored slika i aktova, od žice pravi nakit i likove.

„Slučajno sam ušla u gvožđaru uzela žicu u ruke i videla da od njega mnogo toga može da se radi. Sada pravimove portrete iz jednog poteza i ne znam da to neko u Srbiji radi, pravim i nakit najviše minđuše i prstenje, mada sve to može da se pravi i od reciklažnog materijala“, dodaje Bojana.

I uz to brine o ekologiji, jer još kao mala naučila je da hekla. Plastične kese u njenim rukama postaju torbe, kaže večne i neuništive.

Izvor:RTS