Kad god neko od imućnih vranjskih Roma počne da sprema gala svadbu i poželi da svekrva zaigra svekrvino kolo u vajkarenoj, modroj futi tkanoj na razboju, većina njih u takvim prilikama zakuca na vrata Zorice Ljubić iz Donjeg Neradovca kod Vranja sa namerom da od nje, za tu priliku, kupi ovakvu futu, koju je nasledila od svekrve Verke.

Neki su joj, čim bi je pred njih iznela, u startu nudili trista evra ubeđeni da će im je Zorica odmah prodati. Oni uporniji, vični cenkanju, pokušavali su da iznude kupovinu uz mnogo manju cenu ubeđujući je da joj drugi kupci neće dati ni toliko. Na to bi se ona samo zagonetno osmehnula i ispričala da su pre dvadeset i pet godina, kada su njene dve ćerke bile stalne članice neradovačke folklorne grupe, njenoj svekrvi iz vranjskog Folklornog ansambla “Sevdah” nudili hiljadu maraka za ovu futu, ali da je ona nije prodala jer je za nju imala mnogo vreću vrednost od ponuđene cene. Bilo je slučajeva da kupci odu iz Zoricine kuće, a da se posle dan, dva vrate sa namerom da ponude takozvanu “poslednju cenu” i kupe futu. Zahvaljujući takvim kupcima futa koju Zorica poseduje već je dostigla potencijalnu cenu od oko šesto evra.

“Futa je ručni rad moje svekrve i stara je preko sedamdeset godina. Izatkana je od čistog vajkara – pamuka koji je u to vreme bio veoma skup, a koga nisu mogle da priušte sve domaćice vranjskog kraja koje su želele da je sebi izatkaju od ovakvog pamuka. Futu pored plave krase žuta, bordo i  siva nijansa koje su tako majstorski ukomponovane u šare da čine jedan pravi mali mozaik”, kazuje Zorica.

Ova futa je, prema njenim rečima, sa donje strane optočena crnim gajtanom, upletenim u predivnu šaru koja predstavlja pravo malo remek delo.

This slideshow requires JavaScript.

“Gajtan se ručno ušivao na futi šivaćom iglom i crnim makaro koncem i taj deo ručnog rada je zahtevao posebno umeće i veštinu od onoga ko je to radio jer ušiveni konac nikako nije smeo da se vidi”, priča Zorica ističući da su žene nekada ovu futu nosile isključivo u svečanim prilikama uz belu košulju, najlon čarape i crne cipele na visoku petu.

Ona kaže da pored ove fute i danas čuva svekrvine vunene prostirke i otkriva da je veliki talenat za pletenje posedovao i njen svekar Voja koji je znao da od vune isplete najlepše čarape koje je ikada videla u životu i da mu je njegova supruga Verka, koja je bila ekspert na razboju, rado prepuštala taj deo posla.