Na prostoru od oko 40 hektara žena Juliusa Minha, jevrejskog veleposednika, posadila je 32.000 ruža, samo kako ne bi morala da gleda ugalj koji se izlači iz obližnjeg rudnika i prolazi kolosekom. Njen park je imao i vrtlara koji je vodio računa o biljkama i stazama u parku. U centru samog parka nalazio se “Rozarijumn”, kružni objekat od kamena sa staklenom kupolom prekrivernom ružama penjačicama. To su bili dani kada se na Rtnju živela prava bajka. Danas na nju podsećaju samo ruševine urasle u korov koje podsećaju na ostatke nekadašnje civilizacije i najmističnije scene iz popularne američke serije “Izgubljeni”; tako da kada obilazite ove kolonije samo očekujete da će se iz nekog pravca pojaviti i progutati vas Crni dim – čuvar pustog ostrva na koje se srušio avion.

Pročitajte prvi deo reportaže:

Rt(anj) dobre nade

Minhovi su postali vlasnici rudnih polja u okolini Rtnja početkom 20. veka. Ispostavolo se da se radi o prvoklasnom kamenom uglju. Porodica je tu dovela mnogo stranih stručnjaka, pa je među 2.000 stanovnika, koliko ih je bilo 1929. godine, bilo Nemaca, Mađara, Austrijanaca, Čeha… Porodica Minh je za potrebe zaposlenih gradila udobne zgrade, oformila ambulantu, prodavnicu sa živornim namirnicama, bioskop kao deo Sokolskog doma, školu skijanja sa žičarom, kao prvu privatnu školu u Srbiji. Veliku pažnju su obraćali na uređenost naselja, pa je Rtanj imao uređene parkove sa velikim brojem različitih vrsti biljaka. Greta, koja se udala u porodicu Minh, stekla je veliko poštovanje meštana zbog brige koju je vodila o njima i njihovim radnicima. “Tajna gostoprimstva u naselju Rtanj to što su naši preci smatrali da svaki gost može biti Bog, i ukoliko se domaćin ne posveti dovoljno, može razljutiti Boga. Zbog toga svaki ugošćen gost dobija najbolji tretman koji može biti ponuđen”, objašnjava mi čovek kome se svi obraćaju pod nadimkom Svemirko, a koji obalja posao sličan gostianičaru u konaku “Pamilenium”.

Međutim, ubrzo stižu godine krize i 1931. godine Julius Minh u svom stanu u Beogradu izvršava samoubistvo zbog nemogućnosti ispunjenja obećanja datog radnicima mada pod nikada razjašnjenim okolnostima. Rudnik su preuzeli njegova supruga Greta i njegova dva brata Aleksandar i Adolf. Supruga Greta je u znak sećanja na Juliusa podigla spomen kapelu na vrhu Rtnja. Na njenoj gradnji uglavnom su radili rudari kojima je ona sve isplatila kao da su radili u rudniku. Za njenu izgradnju utrošeno je oko 1.000 časova rada, a 1934. godine kapela je osvećena. Odolevala je vremenu sve do 1990. kada su je moderni vandali srušili u potrazi za blagom koje se navodno krilo u njenim zidovima. Za vreme drugog svetskog rata rudnik je ponovo bio pod Nemcima. Gospođa Greta je morala 1941. godine da se skloni od Nemaca i napusti svoju vilu i rudnik. O njoj se brinula porodica Radenković iz Ilina, malog sela u podnožju Rtnja. Rudnik je odmah preuzeo inženjer Julius Holik, čovek koji je u vreme Juliusa Minha bio direktor rudnika. Kasnije se otkrilo, da je Holik bio agent Gestapoa, a uz to Holik je bio ubeđen da će rudnik postati njegov, ali su mu razvoj situacije i poraz Nemaca pokvarili plan. Tako su Minhovi, nakon 40 godina, zauvek otišli sa Rtnja, ostavivši svo svoje bogatstvo.

This slideshow requires JavaScript.

Vreme u kojem se iz rudnika eksplotisao kameni ugalj meštani Rtnja nazivaju „zlatnim dobom“, a porodice Minh se sećaju u najboljem svetlu

Rudnik je definitivno prestao da radi šezdesetih godina prošlog veka, a svoju teoriju o tome, kao i o misterioznoj srmti “kralja rudnika”, ima naš sagovornik iz prvog dela ove reportaže Dragan Milenković Šou.

“Rudnik su zatvorili komunisti kada su prilikom iskopavanja pronašli material koji je bilo nemoguće probiti. Bušilica pored njega samo sklizne, a ne ošteti se. Onda su izvršena neka istraživanja, dolazili su ovde i iz Vinče, i tada je doneta odluka da se zatvore sve jame, da se rudari rasporede u drugim rudnicima, a da se rudnik zatvori. Sva dalja istraživanja su i dan danas zabranjena. I to je jedina misterija oko rudnika. Nema nikakve misterije oko Jevrejina. Julius Minh je ubijen. On, Vajfert i onaj vaš odozdo Teokarević – tri Jevrejea neprikosnovena iz tog vremena. Oni su zajedno držali paraćinsku štofaru i podmetnuli požar u njoj 1889. godine. To je bio njihov početak. Sve mašine sui m došle iz Nemačke, imali su osiguranje kod engleskog Lojda, naplatili ga i obogatili se. Vajfert je otišao da pravi pivaru, Teokarević dole za Vučje, a Minh je otvorio rudnik. Julius je ubijen iz osvete zbog te prevare oko naplate osiguranja. Sve ostale priče su laži i izmišljotine”, tvrdi Milenković koji je o Rtnju do danas napisao desetak knjiga.

Potomci porodice Minh danas žive u Meksiku, Engleskoj, Austriji i Izraelu, a u novembru 2016. godine Agenciji za restituciju je iz Južne Amerike stigao zahtev za vraćanje imovine poznate jevrejske porodice Minh. Interrsantno je to da je zahtev uputila i Jevrejska opština Beograd, koja bi mogla da nasledi imovinu ako se dokaže da Minhovi, kojima je imanje konfiksovano posle Drugog svetskog rata, nemaju krvnih srodnika. Petoro naslednika Minhovih potražuje u Srbiji više od 200 katastarskih parcela i objekata na Rtnju, ali i imovinu u Beogradu, koja obuhvata i zgradu Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture. Šta će naslednici posle skoro 70 godina dobiti od imovine, odlučiće se u postupku restitucije koji još uvek traje, a dok to ne bude završeno, parcele koje se potražuju, a u svojini su države ili opštine Boljevac, ne mogu da se prodaju.

This slideshow requires JavaScript.

Moderan hotel „Ramonda“ otvorio je Aleksandar Vučić pre dve godine

Za to vreme, na obodu naselja niču novi ugostiteljski objekti i hoteli. Najpopularnije, ali i najskuplje odmaralište je u hotelu “Ramonda” koji je pre dve godine otvorio predsednik Srbije Aleksanda Vučić, u kojem su odsedali premijerka Ana brnabić, ali I Novak Đoković sa porodicom, koji je odustao od otvaranja vazdušne banje na Rtnju jer opština Boljevac nije želela da mu za takav podruhvat obezbedi infrastuktruru.

This slideshow requires JavaScript.

Najlepši kutak u nekadašnjoj rudarskoj koloniji je kompleks odmaralište „Radgost“, sa veštačkim jezercetom, u kojem noćenje sa doručkom košta 3.809 dinara po osobi

Sa druge strane, predsednik opštine Boljevac doktror Nebojša Marjanović, čovek koji vodi ovaj kraj već peti mandat za redom i koji je do sada promenio četiri stranke kako bi se održao skoro dve decenije na vlasti (Marjanovićev put vodio je iz DSS-a u URS, pa do Tadićevog NDS, a samo nekoliko dana pošto su održani izbori 2014. i nakon deset godina na čelu opštine, Marjanović sa njegovom odborničkom grupom stao je uz SNS – prim. nov), kune se u povoljno poslovno okruženje. U međuvremenu, zgrada Mesne zajednice u naselju Rtanj služi kao podloga za paljanje logorske vatre, kuvanje riblje čorbe i besplatno mesto za najlepši pogled na vrh piramide.

“Ne možemo zbog toga osuđivati Rtanj. Mnogi ‘Radovani’ su ovde došli da zarade pare, pa je ‘leba kod njih koštao 70, a u pekari 40 dinara. Skromnost je vrlina čoveka. To je ono čemu te nauči ova planina. Narod hoće da se obogati u ovoj Vukojebini. Slobodno to napiši. Ja sam taj hotel u kome je sada ‘Pramilenijum’ dizao na noge nekoliko puta. Pre Milana njega je držao taj objekat čovek za kojeg čujem da sada kupuje celu Vranjsku Banju. Tada je odavde odneto oko 500 umetničkih slika koje su ostale sa likovnih kolonija koje sam organizovao, odneli su ležajeve, posteljine, skidali vrata… I neko se sad našao da osuđuje Pramilana što to ne obnavlja. Pa, čime čovek da radi?”, pita se Dragan Milenković Šou i zaključuje: “Dozvolili smo neke igre sami, iz pohlepe, ne shvatajući da na onaj svet ne nosimo ništa od materijalnog. Šta nama treba kad umremo? Dva sa jedan samo”.

Ono čega se sigurno sećate sa Rtnja, to su ljudi. “Kada jednom dođete ovde, piramida vas teško pušta da se vratite nazad”, govori nam dvadesetdevetogodišnji Nikola, dečko kojeg smo pominjali u prvom delu reportaže, koji je takođe ovde došao na par dana, a ostao puna dva meseca i ne zna kada će dalje.

Sa našim poznanicima i “komšijama” iz kompleksa aprtmana gde smo smešteni se šalimo na taj račun. Ivana i Goran planiraju već tri dana da se vrate za Novi Sad, ali produžavaju smeštaj. Dok ispijamo kafu na terasi “Radgosta” već razvijamo scenario za film: Godina 2038; mi i dalje sedimo na istoj terasi i opraštamo se do novog sutra. Romana nam je tog jutra ostavila poruku ispod vrata sobe: “Drago mi je da smo se upoznali. Ipak sam odlučila da produžim dalje”. Treba li da napomenenm da smo par sati kasnije zajedno pili kafu iznad jezera?

“Istina je negde tamo, Moldere”, kaže mi na rastanku Goran koji se sa kamerama i svojom ekipom vraća sledeće nedelje na planinu kako bi snimio reportažu o Rtnju od kojeg ne može da se rastane bez da mu se ne oduži za gostoprimstvo.

KRAJ