Kada više nije mogao da radi težak fizički posao na građevini i tako zarađuje sebi za život, Zoran Stanković, iz poljaničkog sela Uševce, koje se nalazi u vranjskom ataru, latio se ovčarskog štapa od koga se ne odvaja punih deset godina.On je u proteklom periodu čuvao ovce mnogim gazdama na teritoriji Pčinjskog okruga. Međutim, otkako su vlasnici ovaca počeli da prazne torove sve je manje posla i za njega. Zbog toga je on nedavno bio prinuđen i da preko oglasa potraži neophodan angažman.

“Svaka dobra ponuda uvek dolazi u obzir i o svakoj dobro razmislim.”, kaže Zoran i naglašava da je ovce čuvao u mnogo gazdinskih kuća i da je u nekim bio dugo, a u nekima se zadržao kratko zato što se nisu držali dogovora i smatrali da pored ovaca mora da radi i druge poslove na imanju.

“Čim bi vratio ovce sa paše za mene su uvek imali neki dodatan posao i to nisam mogao da izdržim”, kaže Zoran.

O zaradi ovčara on retko kada govori zato što rade za veoma malu svotu novca od koje praktično ne može da se pristojno živi.

“Posao ovčara ne može da zameni ni jedna mašina i zato morada bude adekvatno plaćen. Ovčar mora da zna kako se čuvaju ovce, kako se jagnje, da prepozna kada su bolesne”, priča Zoran.

Koliko puta se on samo vratio sa paše noseći u rukama ojagnjeno jagnje ni broja ne zna. To je znalo da se desi uprkos tome što pred svaku pašu zna da zagleda svaku ovcu koja trebada se ojagnji i ukoliko primeti da se jagnjenje približilo on je obavezno izostavi sa paše.

Zoran tvrdi da posao ovčara nije nimalo lak baš zato što stalno mora na okupu da drži veliki broj ovaca. Kaže da to ne bi uspeo bez pomoći ovčarskih pasa koji ne dozvoljavaju da ovca zaostane za stadom ili da se izgubi. Ovaj posao mu najteže pada kada pada kiša.

Zbog toga se praktično ne odvaja od svoje kabanice koja ga štiti od vlage, hladnoće i žege dok se na otvorenom nalazi zajedno sa ovcama udaljen i po pet kilometara od ovčarnika.

U takvim situacijama uvek je željan ljudskog razgovora, pa kada naiđe neki od prolaznika on se sa njim ispriča kao sa najrođenijim. U odsustvu ljudi on se druži sa psima i ovcama. Ponekad mu se na pristojnoj udaljenosti pridruži i neka lisica koja obavezno dođe u sukob sa njegovim psima.

“U takvim situacijama ona se uvek nalazi u grmu i kada joj se pas opasno približi ona ga obavezno ogrebe kandžama po licu i potom se da u beg”, priča Zoran.

Ovaj ovčar nikada nije imao bliski susret sa vukovima, ali su ga zato jednom prilikom izujedale ose kada je nogom nagazio njihovo gnezdo koje su ukopale u zemlju.

“Sva je sreća da sam telefonom odmah pozvao Službu Hitne pomoći, inače ne znam kakobi se to završilo. Zahvaljujući njihovoj požrtvovanosti na vreme sam dobio neophodnu terapiju”, kaže Zoran pun zahvalnosti.