Pripadam onoj grupi ljudi koja užasno voli Srbiju a koja nikada nije zadovoljna onim kako izgleda i kako se vodi. Verovao sam da je u vreme „vladavine“ Borisa Tadića dotakla svoj istorijski nadir (eufemizam za dno) pa sam i lično snažno podržavao političko provetravanje i video u Vučiću šansu da uz obezbeđenu plebiscitnu podršku, po prvi put posle Zorana Đinđića, zaista reformiše i modernizuje Srbiju.

Za količinu spinovanja (eufemizam za laž) koju je Tadić dnevno isporučivao jednostavno nisam imao stomak – toliko, da sam za neke tekstove objavljene na istom ovom mestu dobijao čestitke Aleksandra Vučića lično, tada političkog marginalca. I znam da je ovakav stav (sličan, ali snažniji izrekla je i gospođa Vesna Pešić) naišao na osudu salonskih demokrata i kvazipolitičkih moralista, razapinjan sam na petooktobarskom stubu srama i optužen da podržavam „provincijalnu“ Srbiju…

Mea culpa. Nemam nameru da se bilo kome izvinim (takvi koji su osporavali moj stav glavni su razlog što danas nemamo relevantnu opoziciju), ali javno priznajem da sam bio u zabludi. Ne da Vučić nije iskoristio istorijsku šansu da bude drugi Đinđić, nego lagano postaje njegov arhetipski antipod. Dok se Đinđić oblikovao pod uticajem Jirgena Habermarsa, Vučić kao da je iscrtan perom Habermarsovog učitelja, Teodora Adorna. Da podsetim, Adorno je smatrao da subjekt koji je sebe ustoličio na pijedestal, koji vlada i ima jasnu društvenu dominaciju, poseduje jaku volju da se ponaša uvek isto a da se ta „istost“ pre ili kasnije uvek preobrati u nasilje. Ako je iko u prošlom veku umeo da objasni autoritarnost, onda je to Adorno, učitelj Đinđićevog učitelja. Pod uticajem učenja Habermarsa i Adorna, Đinđić i pored nesumnjive harizme, podrške i uticaja, izbegava zamku autoritarnosti. Vučić, i dalje podsvesno fasciniran Đinđićem, kao da nije čitao Adorna. Ništa u životu nije slučajno.

Đinđić je pravio vladu tragajući za snažnim pojedincima i formirajući ministarstva kao autohtone centre politike i samostalnog odlučivanja. Govorio je da ne želi ministra koji nije pametniji od njega i često ukazivao na momke sa Harvard-a ili McKinsey-a…Vučić pravi vladu tragajući za prijateljima koji ne smeju biti pametniji od njega i koji njegov autoritet neće dovoditi u pitanje. Stoga će držati konferenciju za štampu i kada se prodaje Telekom ili Železara, ali i kada se govori o subvencijama u poljoprivredi ili stanju u medijima, svejedno… Ministri ostaju samo obavezni dekor iza Vučićevih leđa. Mada Vučić veruje da njegova sveprisutnost govori o njegovim ekstraordinarnim kapacitetima, ona govori samo o niskom demokratskom potencijalu društva. Tamo gde je premijer neophodan da se reši pitanje Univerziteta (doktorska teza Nebojše Stefanovića), ili stanja u medijima (slučaj Kurir), ili profila školovanja (dualno obrazovanje) ili… nema delatnih demokratskih institucija! Snažno zaljuljane temelje demokratskog društva od strane Miloševića, potpuno je urušio spin doktor Tadić, a u prah i pepeo pretvara Vučić. Nakon ove trojice na zgarištu srpske demokratije dugo se ništa smisleno neće moći izgraditi.

Dok je Đinđić svoj autoritet gradio na snazi svojih argumenta, Vučić svoje argumente gradi na snazi svog autoriteta. Stoga je uvek užasno ljut na svakoj konferenciji za štampu, jer dovođenje u pitanje svojih argumenta doživljava kao dovođenje u pitanje svoje ličnosti. Tako i snastup gde za nerazumevanje svoje politike krivi ceo narod („moj narod ne podržava reforme koje sprovodim“, 13. novembar, 2015. godine), možemo prihvatiti ne kao žovijalni dadaistički ispad dostojan Alfreda Žarija, već pre kao frojdističko tumačenje da lapsusi ne postoje, te da su samo reinkarnacija podsvesnog.

Vrlo je teško ulaziti u smislenu raspravu sa čovekom koji se danas smatra vlasnikom svega postojećeg, uključujući i naroda. Uključujući i sreću. Dok je Đinđić učio svakoga da je sam zaslužan za svoju sreću, igrajući se poznatom Kenedijevom mišlju („ne pitaj šta tvoja zemlja može da uradi za tebe, pitaj šta ti možeš da uradiš za sebe“), dotle se Vučić ljuti što ne dozvoljavamo da nas kolektivno usreći.

Ako po nečemu pamtim prvog premijera nakon demokratskih promena onda je to njegov dečački vedar duh i zarazni optimizam. Premijera trinaeste srpske vlade (slučajan broj?) pamtiću po teatralno ljutitom stavu. Zbog čega svaki njegov nastup mora da bude ličan i prek? Odraz neshvaćenosti čoveka koji sve svoje sposobnosti, čak i svoj život želi da založi Srbiji, iako to ona od njega ne traži? Odraz umora čoveka koji nije samo prvi ministar nego i svaki ministar? Odraz želje da svakodnevno i svakosatno unoseći sebe u naše domove učini da nam ne nedostaje strogi otac koji se vratio sa službenog puta?

Ne znam. A tako bih želeo da znam, na primer, da li čoveka koji je nekada hvalio moju kritiku mosta na Adi, sada ljuti moja kritika Beograda na vodi? U želji da jasnije vidimo stvari zatvorimo jedno oko, u ljutnji oba.

Dr Saša R. Živić