Na platnu gde boje postaju emocije, pažljivo i sa punim srcem prenesene četkicama i velikim iskustvom od 30 godina, Nikola Marković iz Leskovca neumorno stvara slike koje nastaju iz života, a život iz umetnosti. U holu Leskovačkog kulturnog centra, u atmosferi jednog umetničkog ateljea, u razgovoru sa uspešnim slikarom upoznali njegov stvaralački svet.

Umetnička dela jarkih boja, puna raznih motiva koji nose zasebnu priču, toplinu i optimizam do skoro su krasile hol LKC-a na njegovoj prvoj samostalnoj izložbi. Učestvovao je na raznim grupnim svetskim izložbama, ali i na više Oktobarskih salona u svom gradu gde je 2023. godine dobio prvu nagradu, dok je na ovogodišnjem takođe izložena njegova slika pod nazivom „Ljubavnici“.

Nikolin talenat otkrila je učiteljica u zabavištu kada je nacrtao plavog zeca. Od tog momenta bio je svestan da zna lepo da crta ali nije tome pridavao neki značaj. U tom trenutku nije bio siguran da će postati slikar.

„U suštini umetnost treba voleti, ja to u tom momentu nisam znao. Zapravo kada sam krenuo da posećujem lokalne atelje tada je glavno pitanje koje su mi postavljali slikari bilo „da li ti voliš umetnost?“. Ja nisam znao kako se to voli umetnost, međutim dao sam odgovor ’da’.  Sada znam sasvim pouzdano ne samo da je volim, već da živim umetnost“.

Svoj životni poziv Nikola je ozbiljno shvatio kada se odlučio za srednju Umetničku školu u Nišu i tada krenuo sa slikarstvom, a tu svoju neumornu želju za stvaralaštvom i dan danas prenosi bez prestanka.

Diplomirao je slikarstvo na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Nišu, a magistrirao na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Prištini.

Na pitanje zašto nije upisao umetničku školu u Leskovcu, Nikola je odgovorio da je u tom trenutku u Nišu Umetnička škola bila jedna od najboljih srednjih umetničkih škola u Srbiji i važila je za „Malu akademija“.

„Ono što je tamo moglo da se nauči je dobar deo znanja koji se dobija i na fakultetu, jaka škola, jako uporište i izvorište mnogih slikara. Tome su dali priznanje i profesori na fakultetima u Beogradu tako da je i škola sa tradicijom blizu 100 godina“, kazao nam je Nikola.

Logično je bilo, ispričao nam je, da ga već  sama škola motiviše da u potpunosti bude slikar.

This slideshow requires JavaScript.

„Nema kompromisa sa drugim predmetima i sferama, već kad vas uvuče jednom. Na neki način smo svi bili po znacima navoda zaverenici umetnosti, to se tad u našem uzrastu bilo baš teško izdati“, prisetio se Nikola.

Pitali smo ga i u kom periodu života je shvatio da živi za umetnost, Nikola nam je, između ostalog, odgovorio da kada se oslobodite nekih stega na fakultetu, u smislu da se bavite istraživanjem pod nadzorom profesora, kada se oslobodite toga i krenete u samostalno stvaralaštvo u tom momentu vi zapravo vidite.

„I kada se gubite i kada ustajete na svoje noge i kada stalno iznova stvarate novo delo vi vidite da ste zapravo samostalni, a ne samo što ste samostalni, u sledećem momentu vi samo to i radite i to raspoloženje koje živite svakodnevno utiče na vaše slikarstvo. Čim slikarstvo utiče na to, da li ste ako je slika dobra veseli ili ste tužni ako ona nije dobra – vi već živite slikarstvo“.

U životnom pozivu, kako je Nikola istakao, najveću podršku dobio je od roditelja, a rečenica koju on i dan danas pamti je „Čitaj da bi imao šta da slikaš“.

„Sećam se stalne rečenice koje su mi govorili „Čitaj da bi imao šta da slikaš“. Nije to samo podrška u tom smislu da se nauči zanat, već je ta duhovna perspektiva jako važna. Ta rečenica i danas za mene znači mnogo, čak je prenosim i na svoju decu“.

Sa ponosom u glasu priča nam da i njegova deca imaju talenat za slikanje, ali im to nije u sferi interesovanja.

„Čak im je toliko prisutna umetnost da je podrazumevana. Imaju neku spontanost u izražavanju, to sam primetio kada crtaju nešto, ali nemaju želju da postanu slikari, i ja to podržavam u potpunosti“.

Primetili smo da se na Nikolinim umetničkim delima prisutne jarke boje, ali i pozadinska priča koja u očima ljudi može da pretoči koju oni slažu po svojoj perspektivi. Te nestvarne boje privlače i upotpunjuju prostor čineći ga toplijim i veselim.

Zanimalo nas je i da li možda postoji književno delo koje ga inspiriše u njegovom umetničkom stvaranju.

„Sav izvor mojih emocija koje prenosim na slike jeste životni. Ono što najviše volim da čitam jesu priče koje ljudi međusobno u komunikaciji usmeravaju jedni ka drugima. Međutim dva dela koja su mi obeležila stvaralački period jesu knjiga koju je meni moja majka poklonila „Gorostas iz jasne poljane“ Lava Tolstoja, a sa očeve strane je knjiga o Mijamoto Musašiju. Oni su jaki individualci i čak je i Lav Tolstoj jedan veliki čovek koji išao ispred svog vremena, sa druge strane Mijamoto Musaši je bio uporan u svom učenju borilačkih veština i upornošću i malim koracima došao je do vrha Japanske istorije“.

U umetničkim delima prožimaju različiti motivi  kao što su: ljubavnici, čajnici, hrišćanstvo i ptice.

Za ovakve zanimljive motive, kako je istakao, odlučio se jer osnova njegovog slikarstva mora da bude ineresantna.

„To je i preduslov, da bude i interesantno onima koji konzumiraju umetnost. Namera mi je da samog sebe motivišem da dalje radim. Ljubavnici  je tema odnosa ljudi, nije samo reč o ljubavi, o tome kako o koleraciji, o srećnim i nesrećnim ljubavima, jednostranim platonskim ljubavima. Što se tiče ptica to su ptice koje sanjaju ljude. Tu sam tematiku izabrao da bi mogao da iskažem karakter različitih ljudi, osobina, kroz motive ptica. Tako da su one na ivici neke karikaturalnosti i dosetljivosti sa osobinama ljudi“, objasnio je.

Ostale teme poput čajnika su samo izgovor kako bi od motiva mogao da ode u neku apstrakciju.

This slideshow requires JavaScript.

„Apstrakcija daje slobodu da pokažete ono što znate i ono što posedujete ali bez opterećenja motivima, da nekog impresionirate tim motivom ili da mu skrenete uopšte pažnju sa motiva slike i recimo ekspresije boje, teksture na neki predmet koji bi on plutao u njemu, pošto obično publika traži neko objašnjenje“.

Apstraktna umetnost jednostavno direkto komunicira sa publikom jer nema uopšte taj motiv koji bi vas kočio na neki način.

Dodao je da mnogi umetnici apstraktnu umetnost shvataju previše olako.

Apstrakcija ima svoj organizam, svoju kompoziciju i svoje biće. Mnogi se izgube u apstrakciji. Ona je ogoljena emocija, bez uvertira, opravdanja u smislu forme, bez neke dopadljivosti. Ona je konkretna, ili je uspela ili neuspela.

Na pitanje da li je apstraktna umetnost neka vrsta savremene umetnosti, Nikola je kazao da je teško danas objasniti da je bilo šta savremeno, uz objašnjenje da je čovek otišao toliko daleko kroz istoriju u smislu slikarstva, te da može da kombinuje određene stilove.

„Još malo je vremena potrebno da se apstrakna umetnost proglasi klasičnom umetnošću. Klasična jer dugo već postoji na sceni. Mnogi slikari su se oprobali pa su iz klasične umetnosti otišli u apstrakciju. To već postoji i kao teorija i kao praksa apstraktna umetnost. Ovako kada gledate iz ugla enterijera ili životne kulture stanovanja u tom smislu ona jeste moderna u smislu na klasicističku umetnost“.

Za svoju životnu saputnicu je istakao da mu je velika podrška u njegovom stvaralaštvu, jer je i ona umetnica i njegov najozbiljniji kritičar.

„Moja sreća je da imam suprugu koja ima izuzetno razumevanje za mene, koja me izuzetno poznaje. Inače, ona je moj najozbiljniji kritičar i imam neizmerno poverenje u nju što se tiče toga. Kada hoću da proverim da li je slika uspela ili ne ja se obratim njoj, mada to nije uvek slučaj, ima izuzetaka“.

Uglavnom slika u svakom slobodnom trenutku, u svom kutku kuće, gde se fokusira na stvaralaštvo i doživljava sliku i živi sa njom sve dok je ne iznese iz ateljea.

Vreme koje je potrebno da slika izađe iz ateljea po njegovim rečima je 30 godina i 10 dana, uz objašnjenje da 30 godina stvaranja mogu da dovedu do toga da slika može da se stvori za 10 dana ili tri dana.

Ono što su stariji Nikolu savetovali na početku njegovog životnog poziva imalo je klasicistički pristup

„Rad, rad i rad, jedan posto je talenat devedeset devet je rad. To se nekako podrazumeva danas. To više nije znak pitanja, a ono što bih ja poručio danas konkretno jeste ljudima da žive, da osećaju, da se vole i da se ne plaše da to rade. Desi se da ljudi budu povređeni, ali to kada volite nekog ili volite nešto to ostavlja bogat trag vašem karakteru i vašoj duši. Samo ako živite imaćete šta da slikate, koliko god da savladate tehniku, ako ste sebični u tom davanju neće vam se vratiti u tom slikarstvu, uopšte u životu. Trebate nesebično da dajete, da volite ljude oko sebe da volite partnere, decu, cveće, ptice, životinje i tako dalje“.

Upitali smo Nikolu iz znatiželje, da li je za dobrog i uspešnog slikara bitno školovanje?

Istakao je da umetnost ne prepoznaje školu u smislu da li ste je otkrili ili ne.

„Tu vam škola neće nedostajati u tom smislu ali je svakako dobro došla. Škola ili univerzitet je mesto gde se razmenjuju ideje, emocije znanje iskustvo. To je akademska zajednica gde vi srećete profesore, kolege, starije mlađe, za razliku od svakodnevnog života gde vi srećete različite profesije, to razmišljanje i ta košnica znanja koja je postojna na fakultetu je jako dragocena i to nećemo i ne trebamo potcenjivati, ali to ne smeta umetnicima koji nisu završili fakultet da stvaraju, čak postoje oni koji su svojom upornošću i empatijom prema spoljašnjem i unutrašnjem svetu došli do zavidnih rezultata. Delo kada ga neko stvori ko je dobar u slikarstvu to delo samo govori, ne govori koja je škola“, objasnio je Nikola.

Dodao je da je to važna stvar ali ne i neophoodna.

O tome kakav će uticaj na umetnike imati vest da smo postali Prestonica kulture 2026. godine, Nikola nam je rekao da će nastojati da napravi još jednu samostalnu izložbu sledeće godine i da će to će biti doprinos.

„Verujem da će biti i doprinos putem dizajna sa druge strane. Sve što se uopšte tiče i što se tiče grada i kulture u gradu to je sve stvar organizacije. Kako se grad bude i ljudi iz kulture budu organizovali i koliko budu kreativni u tolikoj meri će publika i umetnici imati neke koristi. Za sada je uopšte teško slikare kao slikare organizovati, ali se uvek ostavi prostora da se uradi nešto za tu zajednicu umetnika“, odgovorio je.

I kao što nam je sam Nikola rekao da umetnost možemo posmatrati kao neka vrata koja sami moramo da otvorimo.

„Morate da budete jako uporni, da osećate život i da polako otvarate vrata umetnosti“, zaključio je ovaj umetnik na kraju razgovora.

Nikola nam je svojim delima i rečima pokazao da je umetnost put koji svako mora sam da pronađe, ali nam je i otvorio vrata svog talenta i dozvolio da kroz njih zavirimo u njegov svet stvaralaštva.