Do skora sam živeo u naivnom uverenju da je dovoljno živeti u nekom gradu koji te je primio kao svoga, odakle god da si došao, ne pitajući, pa da ga voliš. Niš je grad koji je lako voleti dok su Nišlije posebna priča i malo tvrđi orah. Pa opet, i to ima neki razlog.

Decenijama se Niš povijao pod naletom nekih ljudi koji su, dolazeći u njega kao osvajači, imali samo jednu želju: da što dalje odu. Naravno, pošto se ogrebu od Niša koji je, poput bilo kog drugog grada na raskrsnici, uvek bio jednako otvoren i prisan prema onima koji dolaze u njega. To je i došlo glave tom mom Nišu. Uspomene su zalivene voskom u nekoj od novosagrađenih zgrada, ko zna čijim parama građenom, prema novom običaju koji je donet i nametnut težinom zakona.

Nisam prepoznavao Niš jedno vreme. Od mog Niša sada je ostao samo krnjetak, kao ono malo od babinog zuba: nema ga ali nešto postoji. To nešto nije ono što je bio Niš ali, naslućujem, još za to nešto se vezuje pojam Niša. Zato sam rešio da napišem ove redove pa neka čita kog ne mrzi:

Niš je moj grad. U svoje vreme mi je dopustio da ugledam svetlost dana u Zetkoj 4, kada dođe vreme to isto nebo iznad Niša je poslednje što će ove oči videti.Ja drugi grad nemam, vi imate. Zato slutim da je bolje za Niš, mene i vas da idete tamo gde će neko i da vam se obraduje, da ne dirate više Niš i prljate ga svakim trenom njegovog i vašeg postojanja.

Niš je moj grad i grad svih onih koji ga vole. Ako ga ne volite sa svim njegovim manama, ako ga ne pazite kao svoj prag, ako tuđa deca u njemu nisu i vaša, ako tuđa glad nije i vaša glad – niste vi za Niš, koje god nacije,pola,veroispovesti i političke pripadnosti bili. Zato vam i kažem da idete.

Niš je moj grad i grad dobrih ljudi. Ako te Niš ne vuče i nije ti blizak srcu – ne sekiraj se, pustiće te dalje da ideš ovom zemljicom. Ostavite nas, koji ga blesavo volimo, da poput kapetana sa njim plovimo a, kada dođe vreme i za to, potonemo.

NIŠ JE MOJ GRAD.