Vraćam se kući s posla negde između 17,30 i 18 sati. Lepo vreme, u dvorištu se igra moja devojčica koju retko viđam. Trči mi u zagraljaj s raširenim rukama. Ukopam se u mesto, podižem ruku i kažem: „Mila, nemoj kod mame“. To mi je bila najgora situacija u ovih 8 meseci panedemije odnosno, epidemije virusa korona, kada svoje dete nisam smela da zagrlim.

Ovako za JuGmediu priča Violeta Kostić, medicinska sestra sa 22 godine radnog staža u Službi za epidemiologiju Zavoda za javno zdravlje (ZZJZ) Leskovac, koja je sada član jednog od timova, sastavljenih od 25 ljudi koji danonoćno uzimaju briseve sumnjivih na virus i pored toga imaju još mnoge stručnih obaveza.

Retke su situacije kada zaposleni u ZZJZ otvraju dušu i kada govore o svom poslu jer smatraju da ništa nema zanimljivog i neobičnog budući da rade ono za šta su se školovali, ali panedemija i epidemija Covida-19 nikako ne prolazi, pa je ova ustanova, koju smo često prozivali, od marta ove godine u žiži javnosti, budući jer su sve oči uprte u rezultate koji svakoga jutra saopštavaju o broju testiranih i zaraženih.

„Problem je u tome što smo mi ljudi od struke, nismo trenirani za javne nastupe“, sa smeškom kaže direktorka ove zdravstvene ustanove Aleksandra Nikolić, koja se posle početnih ustezanja danas odlično snalazi pred radoznalim predstavnicima takozvane sedme sile.

Iza i između rezultata koje dobijamo kao „finalni proizvod“, više od pola zaposlenih ovde je angažovano, što direktno, što kao logistička podrška, na zaštiti zdravlja lljudi, odnosno na sprečavanju širenja epidemije, a iza tog rada stoji radno vreme bez ograničenja.

Direktorka Nikolić je pristala na razgovor ali pod uslovom da u prvom planu bude srednji kadar za koji kaže da veliki teret nosi i da bez njih lekari u ovom, ali i u drugim zavodima, ne bi mogli. Jedna od medicinskih sestara iz Službe epidemiologije Rosica Biljčić pokušava da opiše jedan radni dan tog srednjeg kadra.

„Zato mi stalno ponavljamo da su najbitnije tri stvari – distanca, maska i bez masovnog okupljanja“

„Konkretno juče, radila sam od 7 do 23. Radila sam od uzorkovanja, preko prikupljanja podataka, zvanje kontakta, ubacivanja podataka u kompjuter, praćenja koliko je rezultata izašlo, imala kontakte sa referentnim laboratorijama u Nišu, tu pratimo koliko su uzorci stigli, koliko očekujemo, koji je procenat pozitivnosti, kakva je struktura, da li su iz nekih firmi, a lekarima dajemo preliminarna obaveštenja. Veliki deo vremena istrošimo na pirukupljanje iz baze podataka. Ne odlazimo dok sve ne završimo, a to ponekada zna da se produži daleko iza ponoći. A onI koji su poztivni i oni koji su bili u kontaktu s pozitivnima moraju da se obaveste telefonom istoga trena, ma koje da je doba dana i noći“, objašnjava sestra sa 26 godina radnog staža.

ZZJZ jedina je zdravstvena ustanova u Jablaničkom okrugu gde je registrovana samo jedna osoba sa virusom korona, pre nekoliko meseci. Direktorka Nikolić kaže da do inficiranja nije došlo u samoj ustanovi jer se sem te osobe niko nije zarazio.

„Da nije toga bili bismo korona fri ustanova“, kaže pomalo sa žaljenjem, a na pitanje kako se sačuvalo ljudstvo, s obzirom da je samo u ZZJZ uzeto oko 11.000 briseva (do 12. novembra 2020.godine), ona kaže da je to splet dobre opreme, timskog rada i pažljivog rukovanja.

„Mi nemamo centralizovane nabavke kao druge zdravstvene ustanove, nego sami, od svog novca, kupujemo opremu. Još pre proglašenja epidemije imali smo kompletnu opremu, skafandere u prvom redu, maske, vizire, rukavice, a snabdeli smo se i dezinfekcionim sredstvima pa dva puta dnevno vršimo dezinfekciju aerosolima“, objašnjava, prepuštajući da o ostalom govore njene saradnice iz takozvanog srednjeg kadra.

Samo jedan pogrešan korak u deliću sekunde, pričaju, vodi do zaražavanja.

„Pad koncentracije nije dozvoljen prilikom uzorkovanja. Da ti odu misli na neku drugu stranu, takođe nije dozvoljeno jer jedan pogrešan potez i ti si već inficiran. Znači, od samog starta ti moraš da budeš maksimalno skoncentrisan na samo uzorkovanje, a naročito skoncentrisan da skidaš uniformu kojom si uzorkovao. Jedna mala greška, ti si već inficiran. To što u ovom periodu niko nije zaražen na poslu, to je rezultat toga što smo timski organizovani, sa dovoljnim iskustvom, i što celom situacijom rukovodi tim lekara sa velikim iskustvom“, objašnjava Biljčićeva.

Ekipa s kojom razgovaramo već je imala iskustva sa zaraznim bolestima, sa jednom pandemijom – N1H1 i sa epidemijom morbila pre dve godine. Kažu da im ne pada na pamet da se upoređuju sa zaposlenima u covid bolnici, ali podvlače da je i njihov posao takođe vrlo ozbijan, odgovoran, naporan i rizičan.

Pitamo kako su sačuvali svoje porodice od sebe?

„Naše porodice su bile zaštićene, s obzirom da kući samo prespavamo, ako se izuzme onaj dvomesečni period kada je virus imao nisku, zaravnjenu krivu. Bukvalo smo dolazili kasno u noć dok su ukućani već legli, prespavali bismo i ujutru prvi odlazili na posao. U nekoj vrsti smo izolacije“, objašnjava Aleksnadra Cerović, viši sanitarni tehničar i glavni tehničar ZZJZ, sa radnim stažom od 20 godina, dodajući da im za to ne trebaju nikakve pohvale jer „nismo dolazili da odradimo posao, nego da zaustavimo širenje zaraze, pa se radilo i radi i subotom i nedeljom, bez dana odmora, a naše funkcije majke i supruge svedene su na minimum“.

Istu posvećnost poslu i slično radno vreme imaju, kažu, i lekari koji su morali pri velikim gužvama da se uključe i u uzimanje uzoraka i do kasno telefoniraju i obaveštavaju zaražene i njihove kontakte. Naše sagovornice pričaju o svom iskustvu. Kažu da sada inficirani koronom mogu svoje rezultate da vide u elektronskoj bazi podataka ili dobiju SMS poruku, pa iza toga dolazi njihov poziv, za razliku od ranijeg perioda.

„Ranije je bilo vrlo dramatično. U tom prvom talasu ljudi su bili veoma uplašeni, a mi kao zdravstveni kadar imali smo neki strah u vidu bezbednosti naših porodica, ali od oboljevanja nas samih ne. Jer smo sa službe koja se bavi zaraznim bolestima, školovani smo za to, da zaštimo zdravlje i sprečimo širenje bolesti. Ali, imali smo situacije kada se lice obavesti, plače na telefonu. Ili kada pozove telefonom, mi čujemo da ima jaku opstrukciju, pa smo vrlo često bili u situaciji da zovemo hitnu pomoć za prevoz do covid bolnice. Ili da spajamao porodice kada je otac smešten u jednoj, majka u drugoj covid bolnici, a deca ostala sama i bolesna. To su bolni trenuci, tada smo brzo reagovali i spojili porodicu“, priča Aleksnadra Cerović.

„Prva ću primiti vakcinu protiv Civida“ (direktorka ZZJZ)

Moraju da budu i psiholozi pri prvom kontaktu s osobom koja je pozitivna na virus korona.

„Lakše je uzeti bris od ovog drugog posla zbog toga što dolazite u situaciju kada zadirite u privatnost neke osobe. Vi sada dolazite u privatni razgovor – jedan na jedan, gde treba da on ima poverenje u vas, odnosno, da svojim nastupom zadobijete poverenje, da vam kaže s kim je bio u kontaktu u prethodne dve nedelje. To je vrlo škakljivo jer ljudi ne žele da iznose svoje privatne stvari i reći će samo ako neko od članova njegove porodice ima oboljenje, ukoliko nema oni se trude da druge kontakte sakriju“, dodaje Cerovićeva.

Violetu je samo jednom zabolela reakcija obolele žene.

„Prilikom zvanja zaraženih, vest da ima Covid-19 i da mora u covid bolnicu saopštila sam telefonom jednoj gospođi. Primila je k znanju nemo, ali je posle nekoliko minuta pozvala i vrlo drsko me iskritikovala, rekavši mi da sam joj život u trenutku kompletno promenio kada sam joj rekla da je pozitivna. Vrlo sam se loše osećala, ali mi je je tog momenta sinulo da se i meni život promenio i to poduže, od proglašenja epidemije, konkretno od 24. marta kada se u Leskovcu pojavio prvi oboleli. Rekla sam joj to. Možda nisam trebala, ali sam bila veoma pogođena“, vrlo plastično priča najmlađa u timu Violeta Kostić.

Ona takođe potencira da su timovi u ZZJZ stekli iskustvo zajedno sa direktorkom Nikolić, koja je diplomirani epidemiolog po struci, prilikom epidemija morbile i salmonele.

„Tada je direktorka Nikolić sve timove organizovala i povezala sa nadležnim inspektorima i zdravstvenim radnicima i vrlo brzo su sgasle te epidemije. To iskustvo je ovoga puta korišćeno ali, priznajem, da se u ovakvoj situaciji nikada do sada nismo našli, niti smo sanjali da ćemo se ikada naći. Najteže je što se ne nazire kraj“, zaključuje mlada žena, majka i supruga.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu mužno ne izražavaju stavove organa, grad Leskovac, koji je dodelio sredstva.