U Leskovacu su postojali bogati i siromašni rejoni koji su predstavljali dva sveta. Gospodske, srpske i turske kuće ne samo da su bile lepe, već su bile i udobne. Svaka od njih je imala kupatilo, a u velikom ćileru koji je bio do kuhinje, postojala je neka vrsta umivaonika. Zemljana cev je odvodila prljavu vodu u pokrivenu zidanu pomijatu.

Sirotina u brvnarama bez prozora

Sirotinjske kuće su bile sićušne, ispletene od pruća, izgrađene od slabog materijala, premazane običnim blatom, građene bez upotrebe kreča, a najčešće i ne okrečene, bez stakla, sa malenim prozorima, pokrivenim slamom.

U centru grada su se nalazile turske kuće.

Najviđeniji Turci su stanovali na desnoj obali Veternice, a tu su se nalazile i čorbadžijske kuće. Turska gospoda je u svoje društvo primala i hrišćanske gospodare׃ zemljoposednike, trgovce i zelenaše. Najveća koncetracija čorbadžija je bila u čisto hrišćanskom i otmenom delu centra, u blizini crkve, u Crkvenoj mali.

Zanatlije i zemljoradnici, stanovali su uglavnom po tadašnjim predgrađima׃ od Marvene pijace prema Čifluk Miri (Tabana mala), oko klanice i iza zavijutka Veternice (Belčug mala, Drkine vrbe), istočno od ulice Stepe Stepanovića, prema železničkoj pruzi („Rupe“), duž današnjih ulica Nikole Skobaljića i Mlinske.

Murdža mala

Cigani su tada stanovali u delu od Kasparovog mosta prema bogojevačkom putu, i po njima se ovaj kraj zove Murdža mala, što na turskom znači „ciganska ulica“.

Toliko su bili različiti da je čovek, kada bi se našao u njima imao utisak da se ne radi o jednom te istom mestu.

Kuće čorbadžija i turskih gazda bile su velike zgrade na sprat, sa mnogobrojnim prozorima, sa doksatima i divanima, iskićene stotinama ukrasa, teškim ćeramidnim krovovima, i živopisnim dimnjacima na njima, podignute u lepim i kaldrmisanim ulicama, a sirotinjske kuće bile su prave kolibe sa jednim ili najviše dva odeljenja, često razbacane po močvarnom terenu, sa malenim oknima od bešika ili „artije – pendžerlije“.

Ulice su bile nepopločane.

Nekoliko glavnih ulica je imalo kaldrmu od oblutaka, ali trotoara nije bilo. Kaldrmisane ulice su u sredini bile jako ispupčene zbog čega se voda slivala prema kućama, vlažila ih i potkopavala. Zbog toga su kraj kuća građeni odvodni jarkovi preko kojih se ulazilo u dvorište. Prvi fenjeri na glavnim ulicama su se pojavili posle oslobođenja od Turaka.

Čaršija rezervisana za zanatlije

U čaršiji su se nalazili bezbroj malih drvenih dućana, natkriljenih širokim i isturenim strejama, sa ćepencima na kojima su skrštenih nogu sedeli trgovci i zanatlije. Čaršija je bila prepuna ljudi i veoma bučna. Njome je odjekivala lupa zanatlija koji su radili svoj posao, i vika trgovaca koji su nudili svoju robu.

Kuće i bašte su bile ograđene visokim zidovima od ispletanog pruća oblepljenog blatom ili sazidani od nepečene cigle i pokrivenim ćeramidom. U dvorište se moglo ući na dva ulaza, na maloj kapiji namenjenij za prolaz ljudi i „golemoj porti“ na kojoj su ulazile stoke i kola. Kapije su bile načinjene od dasaka bez ikakvih otvora i nisu dozvoljavale da se dvorišta sagledaju sa ulice. Na uličnoj strani su se često nalazile štale i štogovi slane i sena.

Ulice su bile tesne, pune đubreta i prašine, bara i potočića, krivudale su između beskrajnih zidova sa kapidžicima.

U sumraku je grad izumirao.

Sve se zatvaralo, radnje, kapije, kuće. Sama čaršija nije imala nikakve sličnosti sa današnjim trgovačkim delom grada u kome naveče blistaju stotine izloga punih robe, dajući mu poseban izgled i lepotu.

U tursko doba, izumirali su u noći i ostali delovi varoši. Ulice su bile mračne i puste, kapidžici i porte zatvorene, pendžeri pokriveni kapcima. Jedino je lavež bezbrojnih pasa ukazivao da je grad još tu, da život nije izumro, da se samo povukao unutar kuća.

Posle oslobođenja od Turaka grad je počeo da menja svoj lik. Broj zidanih kuća se naglo povećao, ćepenci su zamenjeni dućanima, haremski zidovi nestali, a tekije otišle u zaborav. Umesto njih izrasle su prozirne tarabe, koje otkrivaju lepotu bašta, iznikle su fabrike, izgrađena pruga i železnička stanica, podignuti električni stubovi.
U svim ovim promenama, turska prošlost našeg grada je iščezla u nepovrat. Poslednji tragovi turskog Leskovca uglavnom su nestali za vreme bombardovanja 1944. godine.

Od 1854. godine do 1900. godine broj stanovnika u Leskovcu׃
Godina Broj stanovnika
1854. 15000
1884. 10878 (posle odlaska Turaka)
1890. 12211
1895. 12989
1900. 13973

Leskovčani pili vodu direktno iz Veternice

Krajem XIX veka Leskovac je posetio jedan Beograđanin i tom prilikom je zapisao kako su se Leskovčani krajem istog veka snabdevali vodom. U svom zapažanju, on je naveo da u gradu nema ni jedne česme i da njegovi stanovnici piju rečnu vodu (s Veternice), ali da leti ne mogu da je piju jer tu oni kisele konoplju. S toga su oni bili primorani da piju bunarsku vodu ili da u pesku kopaju kladence.

Putopisac iz Beograda je zapisao׃ „Prvo što i danas pada strancu u oči jeste to, što se rano izjutra i dockan uveče mogu videti u čaršiji i po svim ulicama čitavi redovi devojaka i žena iz bogatih i siromašnih kuća, koje na rukama, o kukovima, nose po dva zemljana krčaga vode s Veternice za piće ili pranje. Prema potrebi vraćaju se više puta. Sluge i dečaci nose krčage na obramici, po dva, tri, četiri.“

Milan Ž. Trajković
Filozofski fakultet, Niš
Departman za Istoriju