Врела летња тамнаја ноћ. Мркли мрак. Прст пред очи се не види. Седим у топлини дома свог док ватра из камина обасјава собу и греје душу и тјело моје. На пенџерско окно ударају беле снежне пахуљице. Веје ли веје! Пада први снег. Читам античке класике наравно у оригиналу на старогрчком наученом пре поласка у школу.

Не желим да читам Таблоиде који у овим Летњим месецима пишу о проплаканим иконама о рођењу троглавог телета о афричким пчелама убицама о државним ударима већ текстове који подстичу летње мозгове на размишљање и буде Српске Народне Снаге које дремају ли дремају али се морају пробудити за предстојећи одлучан Племенити обрачун. Који ће се догодити када се буде проширио слој људи који чита античке класике и тада ће овом народу почети да цвета друго цвеће.

Читам Сократа и његова десетотомна Сабрана Дела.

Читам и у исто време упоређујем текст да није нешто преписивано из Библије из XIV века пре Нове Ере која је на Араменском али је лако читам и још боље разумем јер сам араменски научио у моју Саат Малу дружећи се са мојим комшијама познатим Андрамољским научницима из научне области Сад Га Видиш – Сад Га Не видиш!

Читање философије хеленских класика  Сократа и  Платона и Аристотела служи ми  само као Увод и Припрема за упознавање са философијом нашег Аполодора и великог мислиоца и високог  политичара и  достојанственог државника. Човека који је Глава и Со србије. Чувеног Ацо Србине. Мислиоца који је почео да се бави философијом на наговор Мути Ангеле која му је приликом њихових државничких сусрета у Берлину рекла Ацика сине доста више бистрења Веберове етике баци се сине на писање историјско филозофског штива пиши енциклопедијско дело Како су шешељуге од презрених на свету постали Напредни Еуропејци. Можеш ти то сине Ацика.  И Ацика поверова. И поче да пише.

И Ацо Србине пише ли пише и баш га брига за карактере јер добро зна да је наш национални карактер једноставно љигав а да је он  власник свега видљивог и невидљивог што чами по Земљи србији. По србији Земљи да преврне. И да друга постане судија!

Едитор књиге је Марко Ледени изумитељ Вриска косовског – Ацо Србине. Рецензенти су познати хеленисти Небојша из Београд и Јулинова Тетка из Канаду док је архирецензент мој рахметли  комшија чувени Таса Абдул на врх Дубок Пут код Томину кућу.(Ту је сада Архив) Иначе Ацо Србине  је и чувени проналазач и његово епохално дело је Дрвено Гвожђе. Мајке ми!

Устајем да затворим  пенџер који као дамар бије ли бије па ме стра да ми џам не искрши. И Гледам.

А оно над Лесковачку Долину обасјану јаким црвеним Сунцем у хиљадама боја надвиле се две Дуге. Једна изнад Злокућане а друга изнад Злоћудово. Изнад Мрштане само се облаци гомилају и мрште ли се мрште. Олуја се спрема. Изнад Смрдан ништа. Кад погледам  према Паликућу а оно Јато мизи Мигова не било којих него оних 51.

Опа Бато! Бришев ли бришев према Лесковац.

То Браћа руси утерујев страх на браћу Хрвати а нас куражив. Кобајаги. Ко је луд нек верује. Наша Браћа руси који нас штите и бране од свих и који су нас откачили од Хрвати. Зато су намерно и признали слободну и независну Хрватску  пре од Американци. Јесу јесу! То виче Фјуит Рогоња. За наше добро да се ратосиљамо од  Плави јадран да се више не давимо и Високе проклетије да се џаба не пентрамо.

Затварам пенџерско крило и настављам да читам. Мукла тишина. Са нож да је сечеш. Трешти Банда Плех музика а гоч бије ли бије а зурле завијају само чисте Српске Класике. Слушам и уживам.

Почеше са Старо Српски класик  „Гурам бутам па неће да уђе…“ па наставише са „Дуни ветре преко јетре“. Мене нека милина обузе и паде ми „Радан“ на памет. А и Томовача. Па кад зацвилеше зурле прастари класик „Отишо си сарму пробо ниси“. Па кад дунуше дудици а армуника везе ли везе „Једва чекам да ми умре мајка па ће после да се шири снајка“. Ал ме дефинитивно дотепа оверлигрин Светилиске „Сузе лијем па лепим тапете отишла си и одвела дете“. Туш бато! Нирвана.

Ноктурно летњи ли је зимски ли је  ђаво би га знао. Душа чиста сама се надима сузе саме теку низ ледено вреле образе и као Коцкице леда падају у чашу. Виски се лади. Ја се тек загревам.

Леп дан, и свако добро. Ма где били.

Вјачеслав Нешић