Kako zadnjih pet-šest godina kuburim za diskusom, pa mi se desi da „proradi“, a nikog od kolega ne beše tu da mi da dozu, niti volim da zarobim hitnu pomoć za nešto od čega se ne umire, pozovem na preporuku neku medicinsku sestru.

Dete iz unutrašnjosti. Tek završilo školu i tražili joj 5.000 evra da je zaposle, tamo, odakle je došla u Beograd. Vaspitano, fino i skromno dete. Skuplja pare za nostrifikaciju i odlazak u Nemačku.

Kažem ja njoj, slobodna si, idi, ne trebaš mi, sam sebi mogu da skinem infuziju. Jok, ostade.

I pričamo… Ona zna šta želi. Želi da ode odavde.

U njenim godinama ja sam želeo da se borim da ostanem ovde.

Nova deca su raskrstila sa ropstvom sentimentima na mesto, kuću, oca, majku, familiju, patriotizam…

Koliko mi je drago, što znam da će da uspe, kako-tako, jer neko ko je naučio da se bori za sebe, taj ne ume da propadne; toliko me uhvati tuga i nemoć jer ih gubimo, a osim kukavičluka, jeftine samoprodaje, besvesti ništa nismo kadri da im ponudimo.

Na njeno mesto doći će nepsimena i prekvalifikovana medicinska sestra sa nekog Oxforda (domaćeg), ili škole koje nose imena nekih svetaca…

Nikada u životu poraz nisam prihvatao, pa se trudim da i sada ne prihvatim. Ali od realnosti se ne može pobeći. Poželeo sam joj sreću i platio joj duplo jer je skromnost ponela od kuće.

****

Završila sam norveški, i više od 10 godina podučavala ljude pre nego što bi otišli tamo poslom.

U početku mi je bilo teško da se pomirim da ti kvalitetni, stručni, sposobni ljudi odlaze, i pritom ih ja, na neki način, spremam za to.

I uglavnom su to bili zreli ljudi, srednjih godina, porodični, ljudi koji su iskusili život i rad kod nas. Onda je počelo da bude sve više mlađih ljudi, pa čak i srednjoškolaca, često onih kojima je već neko u Norveškoj, pa bi krenuli da na vreme spremaju jezik, dok završavaju školu, ne bi li se odselili čim maturiraju.

I uvek se setim jedne devojke, 16-17 godina je imala tada, koja mi je, na moja standardna pitanja pri upoznavanju, o razlozima učenja jezika i selidbe, izdeklamovala kao pesmicu standardni odgovor tipa- zato što za mene ovde nema budućnosti, ovde je sve propalo, Srbija je bezveze i slično.

Mnogi bi se, možda, složili sa njom, ali ono što je kod mene izazvalo neku ljutnju, je što su to bile tuđe reči njoj usađene u glavu, ispran mozak, naučena pesmica. Nije ona došla do tog zaključka, nije živela to što govori, a već je usmeravala svoj život spram te mantre.

Neko sa 16 godina nije imao još prilike da proba da se zaposli, da radi u struci, nije imao prilike da iskusi sistem u potpunosti, samostalni život, proba da se izbori za sebe. Možda bi njen put bio drugačiji?

I tu krivim roditelje koji već programiraju decu da je sve loše i da nema nade.

Devojčica iz tvoje priče je nešto iskusila i spram toga odlučila. Devojčica iz moje nije, a mnogo ih je takvih, koji bez da su iskusili “odrasli, samostalni” život u Srbiji, “znaju” da bi bio loš, i da je sve unapred osuđeno na propast.

Ne kažem da roditelji treba da pričaju bajke, ali bi isto tako mogli da malo ostave da deca sama iskuse neke stvari, i donesu sopstvene zaključke.

Isto tako, iz priča i iskustava mojih đaka, često oni mladi kojima prvo zaposlenje bude u inostranstvu, ne znaju baš da cene uslove koje tamo imaju, jer nemaju sa čime da uporede odavde. Opet, ne kažem da treba da se prvo “muče”, da bi cenili kad se ne muče, ali onda idealizuju život i uslove ovde, pa nastane patnja i nostalgija, pa žive negde u međuprostoru zaglavljeni, ni tamo, ni vamo.

Pitam se, onda, koliko je devojčica iz tvoje priče već od kuće pripremljena da treba da ide? Ili je to samo odlučila na osnovu iskustva?

Da li ipak možda imamo šta da ponudimo toj deci koja su raskrstila sa sentimentom, ili smo im možda upravo mi, njihovi, pomogli da raskrste, jer smo ih tako vaspitavali, ponukani sopstvenim razočaranjem?