Roman Jagode Savić iz Leskovca „ K’d duša zgasne“ počinje velikim očekivanjima: dvoje mladih ljudi koji se neizmerno vole i tajno viđaju, planiraju da pobegnu u Francusku. Čitaocu se čini da je najveći problem Zoričin „ da gu vetar ne skrozira kroz aljinče“ dok se vraćala kući posle susreta sa Jovanom. Međutim, ona ni slutila nije kakve će bure okameniti njenu dušu i otkotrljati njen život u nepoznate i strane predele…

Gde ima ljubavi , ima i tajne, rizika, radosti, bola. Tako nam se čini, barem, na samom početku romana. Jovan i Zorica, dvoje mladih i zaljubljenih, tajno se sastaju jer njeni ne žele da je udaju za njega zbog siromaštva. Oni imaju plan da pobegnu u Francusku, ni ne sluteći kakav će se preokret dogoditi u noći samog bekstva.  Čitajući dalje, otkrićemo da je Jovan, kasnije Stevan, čovek koji se mogao kupiti novcem, pa se zapitamo da li je to onaj isti čovek s početka ove priče koji izgovara sledeće reči: „Zoro, moja. Imaj poverenja u mene. Ti si svaki moj s’n, moja si želja i ne boj se ništa dok si s’s mene.“

Jagoda Savić autor je više romana i zbirki pesama. Ona poslednjih godina radi i stvara u SAD, ali duhovno živi u svom Leskovcu, koga, doduše, često posećuje.

Po nosećim elementima zapleta i njihovom oblikovanju u priču ovo jeste roman precizne i uravnotežene kompozicije. Međutim, radnja je tako dinamična, glavni pripovedački tokovi se uzbudljivo zapliću i razrešavaju, da se na momente čitaocu učini da je pred njim scenario za film. Brzog tempa, intrigantnog sadržaja, roman je pun obrta i preokreta čime nas autorka drži u neizvesnosti do samog kraja.

Radnja romana počinje u jednom selu na jugu Srbije.

Upoznajemo dvoje mladih ljudi kojima je mogućnost za ljubav oduzeta. Jovan je jedinac. Njega i majku Nadu izdržavao je krčmar Bajko: „ siroče bez tatka što ga izdržava debeli kafedžija.“Otac mu se udavio u bunaru, kako mu je majka pričala, ustvari, pred sam kraj romana saznajemo da su ga Bajkovi ljudi prebili na smrt. Loša materijalna situacija je veliki izazov za porodicu, teško je sačuvati na okupu. Iz toga proizilazi Jovanova želja da pobegne u svet „tam kude se pare metev s vrljuške.“

Ni Zoričina porodična situacija nije nije najbolja. Njen otac Josim bio je prek i zao čovek, kućni tiranin. Imao je kontrolu nad svime i odlučivao o svemu- šta će ko raditi ili ne raditi uopšte. Stariji brat Žarko bio je slične naravi kao i otac mu, alav na novac i samo je gledao kako da izvuče neku korist iz tuđe nesreće. Ništa on nije znao o duši. I mlađeg brata Svetu na početku upoznajemo kao takvog. Za njega će jedan od junaka romana, Dine, reći da je „podmukal ko kuče.“ Međutim, kako se radnja odvija i primiče kraju čitalac shvata da se Sveta kaje zbog svojih zlodela i da nosi u sebi više majčin, nego očev gen. Majka je bila jedina svetla tačka u toj kući. Svaka žena kada se udaje mašta da joj muškarac bude zaštitnik od svake nevolje. Josim, ne samo da je nije štitio od spoljašnjeg sveta, već joj nije davao mira ni u njihovom ličnom, porodičnom svetu. Čini se, nekako, kao da se ni Zorica ni Jovan ne osećaju kao kod svoje kuće. Ona odlučuje da pođe sa njim jer, kako sama kaže, njen dom je tamo gde je Jovan.

Junaci ovog romana govore svojim, zavičajnim dijalektom. Južnjački govor je često izvrgnut podsmehu, južnjaci kada se presele imaju hitnu potrebu da se prilagode tom govornom području. Ali ne i likovi iz ovog romana.

Lingvista Nedeljko Bogdanović smatrao je da ukoliko neko izvodi tragediju na dijalektu svi će se smejati bez obzira na ozbiljan sadržaj.  Uprkos tome ovde likovi ostaju do kraja dosledni svom govoru. Time autorka kao da se otvoreno suprotstavlja negovanju jezičkog monopola, oglušila se o pravila „lepog pisanja.“ Ukoliko bi se ove rečenice preradile i uskladile sa gramatičkom normom, postale bi monotone i dosadne, a roman neinteresantan za čitanje.  Sa druge strane jezik je jako važan i kada govorimo o karakterizaciji književnog junaka. Jezička ili govorna karakterizacija je upravo dominantna u ovom delu, ali svakako, i društvena i moralna ili etička karakterizacija. Moralne, odnosno nemoralne osobine svih junaka su jako izražene. Kroz način njihovog ophođenja prema drugim ljudima čitalac jasno stvara sliku o njihovom karakteru. Autorka se ovde služi postupkom antiteze. Na jednoj strani su  visokomoralne ličnosti: Zorica, ciganka Milijana, starac Ibrahim. Nasuprot njima tu su Zoričina braća, naročito Žarko,  otac, udovac iz Dragi Del, Jovanova majka Nada, Ibrahimova familija. U njima upoznajemo ljude koji lažu, nepošteni su, nepravedni, kukavice, a kod pojedinaca uočavamo i odsustvo savesti.

Radnja  romana uglavnom je smeštena u otvoreni prostor. To je, svakako, doprinelo dinamici radnje i dinamičnom kretanju junaka. Priroda prostora upućuje i na prirodu junaka. Zorica je devojka sa sela i ona uživa u fizičkom prostoru koji je okružuje: priroda, proleće, mesečina… Sa druge strane, prema socijalnom prostoru ona zauzima neadaptivan stav jer nije u stanju i ne želi da uspostavi harmonične odnose sa njim.  To dovodi do konflikta koji je impuls za dalji razvoj radnje i tok priče, stoji u recenziji Мајe Milić.