Лична незадовољства, бројне фрустрације: недостатак родитељске љубави, трауме из детињства, неузвраћена љубав, мрки шефов поглед, покварен лифт у „oсмоспратници“, немање места, преподне,у  „Сан Марко“; завист: преплануо тен, витак стас, дугачке ноге и секси дупенце код најбоље другарице; сва у high street брендовима: „Барбери“ тренчкот од камелхара, „Гучи“ ципеле, „Версаћи“ ешарпа, „Луј Витон“ ташна, „Картије“ наруквица, „Мицуко“ парфем, љубавника 10 године млађег од ње; код другара: „Шафхаузен“ сат, сако од харис твида, пуловер кардаган од шетландске lambswool, панталоне од шкотског фланела; „Барбери“: капут, шал, фланелска кошуља; ципеле кембриџ „Ferragamo“ у Burgundy тону, парфем „Брут – табако“;  а поготову нарцизам,  не лечив сестре слатке и браћо у Хрису, новине.

Ни мало. А још мање лечив  колумнe и ауторски текстови. Ич.

Колумнисти могу „нешто“, али не баш све. Разумемо се, да не цртам!?

Па, ако новине не лечив, зашто онда уопше служе?

Како, зашто? Ево, зашто! Да се успостави интроспекција, између читаоца и писца, рецимо, ауторских текстова; који сазна, путем коментара у новине, да у Лесковцу постоје изузетни стучњаци и познаваоци ликовних остварења: уметничких слика и икона,који са фотографије, на којој је аутор текста, а иза њега, на зиду, слике и иконе, одмах, непогрешиво,препознају кич слике и хиландарске иконе. Онда можете да позовете дотичног стручњака у своју кућу, да  колекцију уметничких слика, уредно заведених, са именом и презименом аутора и називом слике, у каталозима (да их неко не мазне), пажљиво спакованих и складиштених, погледа и да свој стручан суд.

Ако се испостави да су слике најобичнији  кичерај, стручњакова реч је божји суд, и да све време живите у заблуди мислећи да имате вредне слике, сада просвећени и нових видика, све слике ставити на ломачу и спалити!

Познаваоцу хиландарских икона покажите колекцију икона, и ако Он каже да су из Хиландара (јер шта сте, за име Бога милога,тражили посећујући 15 или 16 пута Хиландар и проводећи у њему преко 100 дана, а још сте из Саат мале, него да нешто „здипите“), онда све те иконе, да не би живели у греху, вратите манастиру.

Новине, служе да видите слику и прочитате име и презиме оног који, понекад, хвали Градоначелника и Позориште (ЛНП), па када га сретнете  на улицу, или недељом, да му, у име пијетета и бриге за људе, споменете ближу и даљу родбину; наденете „нека“ нова имена, особине, моралне и физичке карактеристике; шта-ти-ја-знам,шта све не из области ниподаштавања и дискредитације.Наравно, све у духу нашег гостољубљивог, патријахално – светосавског, небеског и од Бога изабраног народа. Сербског.

Када смо већ код лесковачког Народног позоришта, ЛНП, да јавно, путем Југмедие, замолим директора Грујића, за следеће:  Када господине директоре пред премијеру, неког позоришног дела, имате генералну пробу, а онда и предпремијеру, на којима присуствујете: Ви, као директор, онда уметнички директор, чланови управе ЛНП и редитељ представе, позовите да присуствују (такав је неки неписани театарски закон кога се придржавају и директори великих позоришних кућа), и новинаре који се баве позоришном критиком у Лесковцу; нема их много. То су само, толико ја знам, грешна ми душа: госпођа Милица Ивановић и Драган Маринковић, који пишу и за штампане и за електронске новине.

Остали мукајет!

Са друге стране пак, медијске куће, које имају позоришне критичаре, на време резервишу, обезбеде и купе карту за премијеру својим новинарима. Тако је новинар – позоришни критичар у могућности да три пута одгледа представу, натенане и са места у гледалишту које му највише одговара. Самим тим ће и његово мишљење о представи бити много стручније, аргументованије и праведније.

Наравно, да се ја у свему овом ич не препознајем; нити сам новинар, нити сам позоришни критичар, нити колумниста.

Када смо већ код позоришних премијера, да кажем нешто и о премијерској публици.

Премијерска публика је „наменска“ публика. Једни су првенствено дошли из снобизма, да би били  виђена; други, јер су добили карте џабе; трећи, да их претпостављени види да су га послушали и, ето, дошли; четврти, по задатку и, наравно, они који желе да одгледају позоришни комад. Такви се могу на прсте пребројати, и по „изгледу“ препознати.

Господо Лесковчани, ко бога вас молим да онолико срозани не долазите на премијеру: цепане фармерице, штрокаве патике, јакне за три броја мање или три броја веће, џемперчики, излизане и уласкане панталоне и сукње, цепене хулахопке, блатњаве ципеле…Премијерска публика мора да је, бар мало, боље и свечаније обучена јер улази у Талијин храм, светилиште уметности: да су се даме обањале, косу опрале и намирисале, да на запршке и печене поприке не миришев; мушки да су се обричили, обањали и бар мало колоњску воду ставили. Стил облачења, говори и о карактеру персоне  драматис која је дошла на премијеру; мушки да не фурав кежуал стил, а даме да у позориште не улазив у бохо или street style-u. Јер, тзв. апа-драпа стил је за преподне, никако за увече, а још мање за премијеру. Ако поштујете установу у којој идете и глумце: „по боље“ се обучите. Или не идите, седите си дома! Изгледа, да вама док вам неки партијски  нумен не нареди, нити знате где идете нити како да се обучете! Одмах да вам кажем: ЛНП завређује много бољу публику; али то препознавање квалитета више је ствар „грађанске културе“ и разумевања позоришта као врхунске уметности него „ствар положаја“ и,  џаба карте.

Мислите о томе.

Новине могу да забележе садашњост, за будућност. Да остане записано у архиву: шта се је „те и те“ године, „ту и ту“ у Лесковцу догађало, које су се представе играле у ЛНП, са којим глумцима и како је сама представа од публике била прихваћена. Ово је много важно, најважније, само да знате! Новине служе, када прочитате изјаве појединих „виђенијих људи“ Града да се – што би казали „напредни верници“ – крстите и левом и десном руком, без одласка на литургију.

Међутим, како ја нисам, то признајем, одувек био „изнад ситуације“,  и о новине, а поготову новинарима врло често пежоративно мислио и говорио, сада, као да ми неки ђаво не да мира, па се усуђујем да напишем текст о појавама, ишчекиваних, залуду, скоро три деценије, које сам тек под старост, када сам оматорио, схватио: да су новинари једина веза између јавности и власти.

Волео бих да напишем, мало дужи текст о новинарима, новинарству и односу локалне средине: јавног мњења, интелектуалне елите, власти, Лесковчана, према њима. Међутим, нећу, јер чим зинем да кажем, уједем се за језик; не желим да Милицу доведем у неприхватљиву позицију да се одриче чланка, и да поред тога сноси велике, бар ја тако мислим, последице. Наравно, не законске. Него од оних који су власници свега видљивог и невидљивог у Лесковцу, чија суза нема родитеља,и који седе са десне стране Оца. Коментатори, ли се зваше? Старо правило је: Када не знаш довољно, онда се понашаш ауторитативно. Новинари, сестре слатке и браћо у Христу, нису, само и једино, апологети или пак провокатори власти; они су, поред свега осталог (да не набрајам, одужило би се) људи који нам доносе „другу страну приче“, само због нас, и на томе им велико хвала.

И за крај, не желећи да замећем кавгу, него онако из чистог хира, новинари да запамте: нема истраживачког новинарства. Новинарство је новинарство. Тачка. Ајде новинари противуречите ми. Чикам вас, да вас видим, па да вам тек онда објасним шта сам хтео да „поручим нацији.“

Леп дан и свако добро, ма где били.

др Вјачеслав Нешић