Iako je Niška tvrđava jedan od najvrednijih kulturno istorijskih spomenika u Srbiji, poslednjih meseci ponovo svedočimo njenom pretvaranju u prostor kiča i improvizovane zabave. Postavljanje šatora i sadržaja bez ikakve veze sa istorijskim i kulturnim značajem tvrđave, uz ozbiljne bezbednosne rizike i sporne dozvole, otvara pitanje odgovornosti nadležnih i odnosa prema javnom interesu, navodi se u saopštenju potpredsednika GrO Narodni pokret Srbije Niš Vladimira Jovanovića.

Saopštenje prenosimo u celosti:

Tek što smo, posle decenija borbe, uspeli da Nišku tvrđavu oslobodimo improvizovanih tezgi i vašarskog duha buvlje pijace koja ju je zaklanjala i ponižavala, već posle godinu ili dve ponovo svedočimo njenom zarobljavanju. Ovoga puta pod šatorima sa video igrama i sadržajima koji sa prostorom u kojem se nalaze nemaju nikakve veze, ni kulturne, ni istorijske, ni urbanističke.

Niška tvrđava nije samo park, niti puki javni prostor. Ona je simbol grada, istorijski spomenik i mesto kolektivnog pamćenja. Ono što nisu činili ni Turci ni Nemci tokom okupacija, da tvrđavu pretvore u vašar kiča i šunda, danas radimo sami sebi.

Sopstvene vrednosti i sopstvenu istoriju okupiramo nebrigom, neznanjem i lošim odlukama.

Posebno zabrinjava činjenica da se ovakvi sadržaji postavljaju u centralnom parku kod Beogradske kapije, na teritoriji Niške tvrđave, uz dozvole koje izdaje opština Crveni Krst, čija uprava polaže pravo da odlučuje i o prostoru tvrđave. Kako je moguće da se u srcu grada, na jednom od najvrednijih kulturno istorijskih lokaliteta, dozvoli nešto što ne bi imalo mesta ni na periferiji?

Borba odavno traje. Koliko god se pojedinci, struka i građani trudili da spreče neplansko, stihijsko i vašarsko uređenje prostora u i oko tvrđave, čini se da opštinske i gradske vlasti uporno rade suprotno. Park kod Beogradske kapije, iako formalno van zidina, suštinski je deo tvrđavskog kompleksa i mora se tako tretirati.

Poseban problem predstavlja bezbednost. Improvizovani električni priključci, kablovi razvučeni po zemlji i neobezbeđena infrastruktura nalaze se u prostoru namenjenom deci. Paradoksalno, sadržaji koji se reklamiraju kao za decu potencijalno su opasni upravo po njih.

Znamo ko je dozvolio postavljanje ovih šatora, ali da li znamo kome se i kako plaća zauzeće prostora? Ko kontroliše potrošnju električne energije i pod kojim uslovima se ona koristi? I čak ako postoji nekakvo rešenje ili dozvola, to ne znači da je odluka ispravna.

Niška tvrđava ne traži zabavu po svaku cenu, niti joj je potrebna plastika, šatore i treštanje ekrana da bi bila živa. Ona je živa upravo zbog svoje istorije, prostora i dostojanstva koje nosi. Svaki put kada dozvolimo da se taj prostor pretvori u privremeni vašar, gubimo nešto trajno, poštovanje prema sopstvenom gradu i prema generacijama koje su bile i koje dolaze.

Ovo nije pitanje ukusa, već odgovornosti. Nije pitanje da li je nešto dozvoljeno, već da li je ispravno. Ako ćutimo na kablove i šatore sa kičem, sutra ćemo se ponovo pitati gde je nestala tvrđava. A nestala neće biti zbog stranih osvajača, već zbog naše ravnodušnosti.

Zato apelujem na sve donosioce odluka u opštini i gradu da se ova odluka povuče i da se postavi jasna granica između javnog interesa i privatne koristi, između kulture i šunda, između grada koji čuvamo i grada koji polako rasprodajemo.