Lako je hvalisati se na prezentacijama i govoriti o „poverenju građana“ kao najvećoj obavezi, uz mantru da se ono opravdava isključivo rezultatima, ali je mnogo teže te rezultate pokazati u stvarnom životu. Zato pitamo gradonačelnika da li su ti rezultati upravo ono što su građani videli prilikom poslednjih padavina, kada je dobar deo Leskovca i okoline bio pod vodom, kanali zapušteni, a protivplavne odbrane gotovo da nema, navodi se u saopštenju GrO Narodni pokret Srbije Leskovac.

Saopštenje prenosimo u celosti:

Da li je to način na koji se građanima zahvaljuje na ukazanoj podršci i da li je poplava postala novi metod „vraćanja poverenja“.

Pitamo i da li su najveći dometi rada gradske vlasti to što su pojedinci iz sistema solidarnu pomoć delili sami sebi, nagrađujući sopstveni krug ljudi, novcem svih građana, i da li se od Leskovčana očekuje da na tome budu zahvalni.

Kada se gradonačelnik zahvaljuje novinarima, postavlja se pitanje da li je to iskrena zahvalnost ili podsmeh, jer svi znamo pod kakvim pritiscima rade mediji koji se usude da postave nezgodna pitanja i ne služe kao servis vlasti. Kada gradonačelnik kaže da ne postoje nerešivi problemi i da je cilj dostojanstven život za sve, dužni smo da pitamo da li je u trećem milenijumu dostojanstveno da 103 sela na teritoriji grada nemaju pijaću vodu, uključujući i ona u kojima se nalazi fabrika vode, i da li je to ta vizija života „dostojnog čoveka“.

Kada govori o 13 meseci blokada, moramo da pitamo da li su ti ljudi krivi za neočišćene kanale, za višestotina miliona dinara duga Doma zdravlja koji je drastično uvećan upravo za vreme aktuelne vlasti, da li su blokaderi krivi za uništavanje javne svojine u mesnim zajednicama, za propadanje zaostavštine Teokarevića, za činjenicu da je grad prepun nebezbednih objekata koji prete da se uruše i ugroze živote leskivčana. Kada se pominju ulaganja u privredu i obrazovanje, istina je da je ulaganja bilo, ali uglavnom u korist stranih kompanija, dok je lokalna privreda ostala na periferiji, a u obrazovanju je dovoljno pogledati ko je i kako upošljavan u proteklih 13 godina, koliko su pojedinci u prosveti „napredovali“ u zvanjima i stepenu obrazovanja i na koji način, pa se s pravom postavlja pitanje da li upošljeni u prosveti kolektivno obrazuju sebe ili decu.

Odnos prema Gimnaziji najbolje govori o stvarnom odnosu režima Gorana Cvetanovića prema obrazovanju, ma koliko se to pokrivalo frazama. Kada se hvali BFC sertifikatom, valja podsetiti da taj papir ne znači ništa građaninu koji živi bez vode, kanalizacije, sa starim cevima, razorenom infrastrukturom i psima lutalicama na ulicama, jer sertifikati ne peru ulice, ne daju vodu i ne popravljaju škole.

Teško je govoriti o takmičenju sa gradovima i tituli prestonice kulture dok je zaostavština Teokarevića razorena, javna svojina u mesnim zajednicama uništena, a osnovna infrastruktura u rasulu.

Pitamo i koji su to mostovi prijateljstva i stabilnosti, da li su to ucene socijalno ugroženih paketom pomoći sumnjivog kvaliteta, odnos prema roditeljima–negovateljima ili odnos prema ratnim vojnim veteranima koji su diskriminisani, žive ispod ruba egzistencije, bez adekvatne zdravstvene zaštite, gladni i zaboravljeni od lokalne samouprave.

Kada zamenik predsednika skupštine govori o mudrosti, smirenom tonu i harmoniji, pitamo da li je ta mudrost ostati nekoliko minuta posle ponoći kako bi se sebi upisala odbornička dnevnica i direktno oštetili građani Leskovca, i koliko je „pameti“ potrebno za krađu vremena opozicionim odbornicima za skupštinskom govornicom.

O korupciji i kriminalu gotovo da i ne treba govoriti, ali ne možemo da prećutimo činjenicu da režim Gorana Cvetanovića već osam godina izbegava da formira antikorupcijsko telo, kao ni to da sam gradonačelnik nije održao sopstvenu reč datu javnosti da će bespravni objekat sina njegove pomoćnice biti srušen.

Sve ovo pokazuje da iza hvalospeva, prezentacija i velikih reči stoji grad u kome problemi nestaju samo na papiru, dok ih građani svakodnevno žive.