Dok postoji prividna slika u javnosti da je Leskovac na pragu stare slave, nekadašnjeg Malog Mančestera, a po „Fajnenšl tajmsu“ predstavlja mali raj za investitore, kao jedan od najprivlačnijih gradova, oštar demanti daju upravo radnici koji rade kod tzv. stranih investitora, piše na početku sapštenja Gradskog odbora Naeodnog pokreta Srbije, koje i nadalje prenosimo u celosti.

Sve tzv. investitore, Republika Srbija, tj. svi mi poreski obveznici finansiramo sa desetinama hiljada, pa čak i stotinama hiljada evra po radnom mestu, dajemo im besplatne priključke za struju, vodu, gas, besplatno građevinsko zemljište, dok oni zauzvrat uplaćuju minimalne poreze i doprinose, od kojih ne može ni treći deo tekuće potrošnje da se finansira, i zapošljavaju radnike kojiimaju najniže zarade i drže se na rubu egzistencije.

Iako su zahtevi radnika Jure potpuno opravdani, primarni problem ne leži u rukovostvu Jure. „Riba smrdi od glave, ne od repa“ kaže izreka,a glavu predstavljaju zakonske regulative i mehanizmi. Zakone predlaže Vlada ili poslanici, a oni se usvajaju većinom glasova opet onih koji čine vlast.

Živimo u kapitalistički degenerisanom krematorijumu, sa liberalnim karakteristikama, u kojem vladaju Zakoni koji rade isključivo u interesu krupnog kapitala, a ne običnog čoveka. Da je ovo činjenica, potvrđuje “Credit Suiss“, koji je objavio u „Wealth“izveštaju gde jasno stoji, da u zemlji u kojoj polovina stanovništva prima 500 evra i manje od 500 evra mesečne zarade postoji čak 33.000 milionera i čak 48 ljudi koji u totalu imaju neverovatnih 33 milijardi evra, dakle u proseku svaki 200 stanovnik Srbije je milioner.

Nikada više milionera, nikada više sirotinje i nikada većeg raslojavanja u društvu. Razmere pljačke ove države su nadrealne i neshvatljive.

A onda vam na kraju svake godine sednu  tzv. predstavnici reprezentativnih sindikata koji primaju dve ipo plate više od običnih radnika, ali eto „znaju“ kako živi obični smrtnik,  predstavnci Vlade i predstavnici poslodavaca i dogovore se koliko bi trebalo običnom čoveku da preskrca kraj sa krajem, a da pritom ne umre od gladi.

Na inflaciju od 15%, najavljena poskupljenja, konstatni rast akciza i poreza, roba i usluga, prosečan stanovnik Srbije sa minimalcem od 47.154 dinara koliko su dogovorili predstavnici reprezentativnih sindikata, predstavnici Vlade Republike Srbije i poslodavaca za 2024. godinu, može samo da gladuje ukoliko ne radi dodatne poslove ili da pakuje kofere odavde. Rast minimalnog prihoda godinama ne prati cenu miminalne potrošačke korpe, tako ne prati ni sad.

Na čelu države imamo ljude, koji se bave jedino populizmom i koji očigledno nemaju rešenja da Srbiju izbave iz društveno-ekonomske krize, da smanje inflatorne stope, kako bi prosečan građanin mogao da živi normalno od poštenog rada, dok svoje građane posmatra kao roblje, koje može nekome da ustupi na određeno vreme, koliko to nekome bude odgovaralo.

Sve što vidimo oko nas izgrađeno je kada Srbi nisu ni znali za pojam „strani investitor“ nismo znali za taj pojam kada smo pravili termoelektrane, Đerdap, kada smo pravili lekove u Zdravlju, kada smo imali Lemind,  Graditelj, Mašinoteks, a danas nas vlastodršci ubeđuju da mi zapravo ništa više ne znamo i da ako stranaca nema, mi smo u potpunosti bespomoćni.

Stranci nisu došli ovde da razvijaju zemlju, to nije njihov posao, oni će doći i napraviti takav pogon koliko im to bude odgovaralo, imamo za primer DŽinsi u Leskovcu, Geoksa u Vranju i mnoge druge, izvlačiće profit na poznate načine, koji su većina legalni, jer je država takav sistem napravila, ostaviće radnike koji će živeti sa platom od 400 evra i onda će na svaki pokušaj da im se potraži više, oni reagovati tako što će zapretiti i reći ,“a ne znate postoji neko u Negiriji koji će da radi za za 350.

Bez domaće privrede i poljoprivrede, domaćih preduzetnika nema ni jake ekonomije, privrede, a samim tim ni većeg i bržeg rasta, kao ni većih plata.