U Srbiji samo 17 odsto privatnih poslodavaca redovno, u dan, isplaćuje plate zaposlenima, kaže predsednica ASNS Ranka Savić.

U isto vreme, oko 50.000 ljudi uopšte ne prima platu, a za 650.000 ista kasni.

Dakle, postavlja se pitanje – koliko ljudi zaposlenih u privatnom sektoru, uopšte, prima platu?

Zluradi bi rekli da to zavisi od podmirenja tekućih potreba poslodavca koje se ogledaju u novom džipu ili letovanju na Sejšelima.

Oni još zluradiji da država nema ništa sa tim, već da je sve stvar dužničko-poverilačkog odnosa između poslodavca i zaposlenog.

U svetlu svega pomenutog, interesantno je mišljenje Dušana Petrovića, predstavnika Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja koji dozvoljava sebi da kaže da bi “zaposleni trebalo više da koriste mogućnost iz Zakona o radu da pred sudom naplate svoje zarade “ te da je „pitanje ostvarivanja prava i pitanje hrabrosti“.

Veoma interesantno stanovište.

Ono što me, kao prosečnog stanovnika ove zemlje, zanima je – a gde je tu država da blagovremeno reaguje?

Da li je ona tu da zaštiti samo svoje i, delimično, interese poslodavca?

I gde su tu siroti mali mravi i ko se brine o njihovim interesima?

Da li ih neko pita kako i od čega žive? Kako plaćaju račune i hrane decu?

Cenim da naplata mizerije koju je neko krvavo zaradio ne bi bila „pitanje hrabrosti“ kada bi država striktno primenjivala zakon i bar jednog poslodavca kaznila promptno i primerno, kako se to radi na Zapadu na koji se, evo već deceniju i po, svaka vlast u Srbiji poziva.

A ako ti već službenik Ministarstva rada predlaže da budeš „hrabar“ i da se „sudiš“ sa poslodavcem za platu koju si zaradio, onda sa resorom i državom koje predstavlja nešto debelo nije u redu.

Da li on, pominjanjem hrabrosti, želi da ukaže na moguće probleme sa kojima se možeš sresti ako rešiš da na sudu ostvariš svoja prava?

I gde su tu i zašto postoje državni organi, ako državni službenik već zna da ćeš ih imati?

I šta po tom pitanju rade?

On dodaje da – “ krivično zakonodavstvo predviđa mogućnost da se „poslodavac krivično goni, ako svesno ne poštuje zakon ili opšta pravna akta“.

Mogućnost je jedno, teorija drugo, a praksa u zemlji Srbiji nešto sasvim treće.

Apropo pominjanja mogućnosti, to me seti jedne anegdote u kojoj mlađa devojka pita svog ginekologa:

-Doktore, da li postoji mogućnost da se zatrudni na daljinu?

– Da, ako je daljina kraća od mogućnosti.

Jer, poznajući dobro efikasnost domaćih sudova, može vam se vrlo lako desiti da zaostale zarade dobijete tek za neku deceniju.

I to ako baš budete imali sreće.
Dakle, ukinite plate, i problem je rešen

Da elaboriram.

U celoj priči nisu nevini ni država ni poslodavac, jer i jedna i druga strana, u neku ruku, uspeva da zaštiti svoj interes.

Država mehanizmima represije uspeva da naplati ono što je njeno, poslodavac, makar delimično, da pokrije sebe, a za radnike – ako nešto preostane, preostane.

Jer prinudna naplata i sudski izvršitelji, izgleda, postoje samo za nas-sitne ribe!

A ti, radnička klaso, budi hrabra.

Ionako ćemo, za nekoliko dana, proslaviti i taj 1.maj.