„Šta ćeš sad, gubitnice, tvoja mama bojkotovala a moja glasala za SNS, mi smo pobedile, a vi ćete umreti od gladi uskoro“, rekla je nakon izbora jedna trinaestogodišnja devojčica svojoj vršnjakinji. Ima li plastičnije a strašnije definicije i poimanja pobede koja je patentirana u ovdašnjoj političkoj borbi? Ja sam pobedio i sve mi pripada, ti si izgubio i umri.

Jeste to uradili za našu decu i našoj deci? Usadili im bolesni trijumfalizam sa primesom mržnje i prezira, otrovali im mozak, amputirali empatiju i poslali poruku da je sve crno ili belo i da je politički trijumf pobeda svih pobeda. Svrstavanje na stranu političkih pobednika otvara sva vrata a neslaganje sa njima nosi neupitnu i zasluženu kaznu. Moja majka je znala šta radi, tvoja je glupa, izigrava heroja i sad ćete za to herojstvo da platite.

Je li takav podmladak odgajate na vašoj stranačkoj Akademiji? Pravite li od te omladine političke kanibale u čije se glave usađuje ubilački instikt koji podrazumeva satiranje protivnika da od njega ne ostane ništa? Kad vam je neku veče, dok ste skakali u pobedničkoj egzaltaciji, vođa poručio „ne budite bahati, arogantni i oholi“, je li to rekao tek onako ili zato što zna kakvi ste i kakvim vas je i sam napravio?

I nisu naprednjaci prvi koji su demonstrirali bahatost, aroganciju i oholost kad su se dokopali vlasti – i ovi pre njih su bili slabi na te grehe – samo što su im se oni do kraja prepustili, isključujući sve kočnice i obzire.

Naprednjaci su ozvaničili princip apsolutne pobede koja podrazumeva protivnika u prašini vezanog konju za repove. Iako zvanično poziva na obuzdavanje niskih strasti njihov lider cezaristički palcem pokazuje nadole i taj gladijatorski pristup ne ostavlja mogućnost „ratnih zarobljenika“ već promoviše neku vrstu političkog „konačnog rešenja“ u kome protivnik mora biti potučen do nogu. Problem te strategije koja je na poslednjim
izborima uspešno privedena kraju, jeste što se ostaje bez „neprijatelja“ koji su „pobedniku“ pogonsko gorivo ali će ih on, verujem, već negde naći ili proizvesti.

I da vidimo ko je to ovde koga pobedio. SNS – monstruozna partijska vojska sa nožem i pogačom ( a bogami i telefonima) u svojim rukama, porazio je onih dvadesetak ubledelih strančica i koalicija od kojih je dobar deo njih mahao šapicama spreman da im sedne u krilo a svi zajedno imali izborni kapacitet malo veće statističke greške. I iz čijih će redova, što je i sam Vučić nagovestio, kooptirati janjičare kao što je to već uradio sa otpacima Tadićevog režima.

Kako su pobedili one koji nisu učestvovali, osim ako se ne računa onaj fudbalski službeni rezultat 3:0, a nismo videli da fudbaleri takvu pobedu proslavljaju trčeći počasni krug ili podižući ruke ka navijačima? Ne, gospodo, vi ste pobedili mrtvog protivnika koji je u ovoj bici mogao da dobaci najviše do glinenog goluba. To je herojstvo MMA borca koji se u uličnoj tuči iživljava nad žgoljavim dečkićem. Pobeda podrazumeva i viteštvo u borbi a u ovoj ničeg viteškog nije bilo.

I ono što je najzabrinjavajuće: hoće li se reći da je dva i kusur miliona građana Srbije pobedilo četiri i po miliona, takođe, građana iste države? Može li se zvati pobedom što smo od sopstvene zemlje napravili balkansku verziju Severne i Južne Koreje u kojoj „narodnjačka“ Srbija likuje i slavi, a onatzv. građanska i urbana bljuje mržnju ka „krezuboj i seljačkoj“ Srbiji? Nema tu pobede, to je, ako ćemo pošteno, nacionalni poraz.

Samo u takvoj atmosferi apsolutnih pobednika i apsolutnih luzera, onoj devojčici je bilo logično da drugaricu, zbog majčinog političkog stava, nazove gubitnicom i predvidi im skapavanje od gladi. I šta „gubitnici“ ostaje nego da, u osvetničkoj mržnji, čeka svojih pet minuta „velike pobede“ i uzvrati nekom sličnom neprimerenom porukom. Pa ukrug, dok se međusobno ne istrebimo.

Preuzeto sa portala Nova.rs, po odbrenju autora