Bio je to dan kada se 100.000 ljudi iz cele zemlje sjatilo u Beograd, kada je 2.000 najlepših momaka i devojaka izabrano da uveliča slavlje i da kliče “Kralj se ženi!”. Svadbi Kralja Aleksandra Karađorđevića i rumunske princeze Hoencolern, zvane Minjon, radovala se cela Evropa.

„Bila je to ljubav na prvi pogled, što se ne bi očekivalo, a s vremenom je ta ljubav i rasla“, kazao je na sinoćnjem predavaanju u prepunoj Narodnoj biblioteci Leskovac prof. dr Momčilo Pavlović, istoričar i pravnik, naučni savetnik u Institutu za savremenu istoriju od 2003. godine, redovni profesor od 2009. godine, profesor po pozivu na Fakultetu bezbednosti i Učiteljskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Zainteresovani Leskovčani su mogli da čuju do sada nepoznate detalje o ženidbi kralja Aleksandra s rumnuskom princezom Marijom, a u okviru predavanja prikazan je o originalni dokumentarni film, po prvi put u srpskoj javnosti.

Na venčanje kralja Aleksandra došao je ceo svet, a Srbi su zabranili prisustvo jedino Bugarskoj delegaciji

“Beograd se mesecima pripremao za doček buduće kraljice Srba, Hrvata i Slovenaca. Branislav Nušić bio je zadužen za celokupnu organizaciju venčanja i svečanog ručka, a narod je darovima želeo da iskaže dobrodošlicu budućem mladenačkom paru. Pored zanimljivog poklona kao što je stado od stotinu ovnova iz vučitrnskog kraja, gradili su se i namenski objekti koji bi podsećali na taj dan – u Beogradu studentski dom, u Somboru bolnica. Nušić je za dobrodošlicu osmislio jahtu „Zagreb“, svu okićenu cvećem, na kojoj je 200 devojaka u narodnim nošnjama iz raznih krajeva kraljevine pesmom dočekalo kraljicu”, navodi profesor Pavlović.

Mladence je u Sabornoj crkvi u Beogradu venčao patrijarh srpski Dimitrije 8. juna 1922. godine. Venčani kum bio je engleski kralj Džordž Peti, koga je zamenjivao njegov sin, princ Albert.

“Narod je kraljici klicao pesmu „Kraljevoj verenici“, koju je Stanislav Binički komponovao specijalno za tu priliku. Kraljica je sa balkona Starog dvora odgovorila: „Ja vam od srca blagodarim“. To su bilje njene prve reči izgovorene na srpskom jeziku, koje su tad i zauvek oduševile srpski narod”, podseća profesor.

Marija i Aleksandar su imali jedan od najskladnijih kraljevskih brakova i zaista su se voleli. Marija dve godine posle njegove smrti nije skinula crninu. Na presto je stupio Njegovo veličanstvo kralj Petar Drugi, koji je tad imo 11 godina, te je umesto njega vladalo tročlano namesništvo.

“U crnini, s velom preko glave, Marija je obavljala svoje humanitarne misije, pokušavala da zaštiti sina Petra, na koga su se ustremili pretendenti na presto, u Londonu je često boravila da bi bila što bliže Tomislavu i Andreju, koji su se tamo školovali. Sve je bilo na njoj. Kasnije je i obolela, pa zbog lošeg zdravlja ostaje u Engleskoj, gde je zatiče Drugi svetski rat. Sa sinovima šalje pomoć vojsci i postradalom narodu Jugoslavije, pakete sa odećom, obućom, hranom preko Crvenog krsta adresira pod pseudonimom Marija K. Đorđević. Ni tad nije napustila svoj narod”, navodi profesor.

On dodaje da je jako tužno da je jedan narod toliko obožavao svog kralja uspeo tako brzo da ga zaboravi.

“To je kralj koji ima svoju ulicu u Parizu, svoj spomenik u istom gradu, ali  u čitavoj Jugoslaviji i Srbiji nema. Do 1941. Godine Kralj Aleksandar je na nivou cele Srbije imao preko 80 spomenika, a  najveći je bio na Cetinju. Komunisti su porušili sve. Uostalom, kao i vaš u Leskovcu”, zaključio je Pavlović.

Za predavanje i priču o najvećoj balkanskoj svadbi svih vremena bilo je zainteresovano toliko Leskovčana da je čitaonica Narodne biblioteke bila popunjena do poslednjeg mesta. Najistaknutiji gradski istoričari prisustvovalai su predavanju profesora Pavlovića, ali je za dokumentarni film o venčanju kralja Aleksandra bilo zainteresovano i dosta mladih.