Selo Šaprance u opštini Trgovište odavno je poznato po majstorima grnčarima koji su svojim zanatom nadaleko proslavili ovaj kraj. Toliko su bili cenjeni da su se kupci na vašarima i pijacama prosto otimali za njihove proizvode. To vreme u kome je većina meštana ovog sela egzistirala od ovog zanata i danas se prepričava u odmaćinstvu Slavice Spasić i njenog supruga Dragana, koji se danas jedini u ovom selu na veliko bave grnčarstvom.

Možda se ovo dvoje supružnika nikada ne bi bavilo ovim poslom da nisu u tranziciji ostali bez posla u Fabrici za proizvodnju obuće “Koštana”. A kada se to desilo i kada su ostali bez ikakvih primanja ovo dvoje ljudi se našlo u čudu pitajući se kako će da prehrane svoju porodicu. Znali su da od posne trgoviške zemlje ne mogu da prežive pa su odlučili da u staroj i već zapuštenoj porodičnoj grnčarskoj radionici, koja je hlebom hranila prethodne generacije, obnove ovaj zanat.

To,međutim, nije bilo nimalo lako jer su u njeno opremanje morali da ulože svoju ušteđevinu.

“Počeli smo bukvalno od nule. U radionici je sve funkcionisalo na ručni pogon tako da sada ne mogu sa sigurnošću da kažem da li smo više vremena trošili na pripremu materijala za pravljenje zemljanih sudova ili izradu same grnčarije. U početku nismo znali da radimo ovaj posao, jer nismo imali od koga da učimo, pa nam se dešavalo da nam grnčarski proizvodi ne ispadnu kako treba”, priča Slavica kroz smeh prisećajući se tih početaka.

Uprkos svim poteškoćama Spasići su učeći na svojim greškama, tokom proteklih godina, savladali sve tajne ovog zanata. A kada je prodaja krenula znali su da su uspeli u ovom poslu. Otuda su odmah krenuli sa osavremenjavanjem sredstava za rad u radionici. Najpre su počeli od mašine za mlevenje gline, pa preko grnčarskog točka do peći za pečenje grnačarije na električni pogon. Tek ovako opremljeni mogli su sa glinom da se poigravaju na grnčarskom točku praveći posude različitog oblika sa kojima su proteklih godina osvajali kupce na okolnim pijacama.

Taj posao je jedan od najlakših u grnčarskom zanatu, ali pre nego što dođu do toga predstoje im mukotrpne faze koje se sastoje od kopanja gline na njihovom imanju, mlevenje i mešenje u sastojak od koga prave posude vrhunskog kvaliteta.

“Glinu meljemo tri puta na mašini. Prilikom poslednjeg mlevenja dobijamo neophodnu masu koju na grnčarsom točku oblikujemo u đuveče i šerpe raznovrsnog oblika, kondire, sačeve… neophodno posuđe bez koje svoju kuhinju ne može da zamisli ni jedna domaćica”, kaže Slavica.

Pored kvaliteta važan i dezen

Spasići sve ove predmete peku u električnoj peći na velikoj temperaturi. U ovako ispečenim posudama od gline hrana je preukusna pa bez najmanje jednog grnčarskog seta svoju kuhinju ne može da zamisli ni jedna savremena domaćica. To Slavica pogotovo zna pa se sa snajom uvek potrudi da na posudama nacrta takve šare koje će na okolnim pijacama gde prodaju svoju robu odmah privući kupce.

“ Znajući to dok četkicom ukrašavamo naše posuđe uvek se sa snajom potrudimo da iscrtamo neobične šare po kojima će biti prepoznatljivo kada ga ponudimo mušterijama”, naglašava Slavica.

Svaki od članova njihovog domaćinstva u radionici ima svoje zaduženje tako da sve poslove završe na vreme. Protekle godine su, kažu, zbog korone malo radili jer su pijace mahom bile zatvorene.

Međutim, oni ni tada nisu sedeli skrštenih ruku već su to vreme zajedno sa sinom Milošem, na čije ime se vodi radnja, koristili da u radionici odrade sve one poslove koje u prethodnom periodu nisu mogli.