PREDSEDNIK Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) Vukašin Obradović ocenio je da će novinari 2013. pamtiti po maloj slobodi izražavanja i visokoj autocenzuri.
„U ovom trenutku ne bih pravio nikava poredjenja sa Miloševićevim periodom i sistemom koji je tada vladao, ali što se tiče slobode izražavanja, mislim da je bila na jako niskom nivou, da se jako suzio krug medija koji nezavisno i bez ikakve kontole izveštavaju o važnim društvenim pitanjima“, rekao je Obradović za Novinsku agenciju Beta.
Predsednik NUNS-a je naveo da je siguran da se prošla godina po slobodi izražavanja može porediti sa vremenima za koja smo mislili da su davna prošlost, jer su „novinski sadržaji politički diktirani“.
„Najveći broj medija je pod direktnom kontrolom, da li vlasti, pojedinih stranaka ili drugih centara moći, koji diktiraju medijske sadržaje i to je nešto što je ova godina pokazala da se suštisnki odnos bivše i ove vlasti u mnogome ne razlikuje“, ocenio je Obradović.
Kao jedan od problema predsednik NUNS-a je naveo i autocenzuru kojoj su novinari podložni.
„Strah od političke moći, skoncetrisane u rukama jednog čoveka ili jedne partije, dovela je do visokog nivoa autocenzure koja je direktno dovela do toga da jedna vest, parekselans tabloidna, ne bude objavljena ni u jednom tabloidu“, istakao je Obradović.
Predsednik NUNS je ukazao i da tabloidi drugim medijima nameću pristup izveštavanja koji nije dobar ni za gradjane, ni za demokratiju u Srbiji.
„Sve dok su tabolidi politički projekti koji se kontrolišu iz centara moći, a kod nas je, plašim se, takva situacija, tabloidi će ne samo opstajati već će i ozbiljnijim medijima nametati pristup koji nije dobar ni za gradane ni za razvoj demokratskog društva uopšte“, smatra Obradović.
Predsednik NUNS-a je naglasio da se sloboda medija mora osvajati i da ona nije data kategorija.
„Sloboda medija nije sama po sebi data; za slobodu medija moramo i mi novinari da se izborimo. Mislim da je naša profesija u poslednje vreme doživela profesionalni pad i da su čitaoci u dobroj meri izgubili poverenje jer se nismo držali profesionalnih i etičkih standarda“, ukazao je Obradović.
Predsednik NUNS je ocenio da ni 2014. neće biti dobra za novinare, barem ne finansijski.
„Situacija na tržštu je sve gora, novca za finansiranje medija je sve manje i bojim se da mnogi od 1.300 registrovanih medija u Srbiji neće preživeti ovu godinu“, upozorio je Obradović.
Izvor: BETA
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
Vukašin Obradović novinar, sasvim zasluženo uživa moje poštovanje. Nije mala stvar poteći iz „male“ sredine i uprkos tom „hendikepu“ dosegnuti profesionalne visine koje je on dosegao. Ovom prilikom, ja mu ipak zameram na potpunoj neekskluzivnosti. Naime rekao nam je ono što malo ko ne zna. Olakšavajuća okolnost za njega je da je ipak rekao. Većina srpskih novinara danas, to ne sme čak ni da prošapuće.
On sam kaže:
„Strah od političke moći, skoncetrisane u rukama jednog čoveka ili jedne partije, dovela je do visokog nivoa autocenzure koja je direktno dovela do toga da jedna vest, parekselans tabloidna, ne bude objavljena ni u jednom tabloidu.“
Jedino što meni u vezi ovoga pada na pamet, je da je gospodin Obradović ovim verovatno mislio na gotovo mitski pokušaj „Ženidbe Milića Barjaktara“. Kako je to istorijski potpuno ne propraćena tema, ja u vezi toga imam dilemu. Naime ovu vest neki medijski stručnjaci svrstavaju u pretkosovski ciklus? Kako se je sporna ženidba ipak sasvim sigurno dogodila posle prošlogodišnje prodaje Kosova, pre će biti da se ipak radi o pokosovskom ciklusu.
Takvo razmišljanje me navodi na zaključak da se verovatno ne radi o Milićevoj, već o „Ženidbi Maksima Crnojevića“?
Argumenti da je u pitanju ipak Maksim su prilicno jaki. Naročito ako se u obzir uzme količina lupanja koja dolazi sa mladoženjine strane. Uostalom nije ni važno. Ko zna na koju je to vest mislio gospodin Obradović?
A ja sam, imajući u vidu sve ono što se priča o omiljenim aktivnostima dotičnog mladoženje, umesto njegove ženidbe ipak mnogo više očekivao njegovu udaju. A što ne bi moglo? Pa zar to danas nije najevropskija moguća sloboda. A Evropa i njene protestantske vrednosti, su ideal kome moramo stremiti. Zar ne?
A jedino rešenje koje preostaje gospodinu Obradoviću i drugim pravim novinarima, je da napuste novinarstvo i da sebi kupe gusle. Pa da lepo odpočnu kao što su to nekada činili njihovi davni predhodnici:
Mili Bože, čuda velikoga…
Ако сам лепо разумела, каже се да таблоиди намећу приступ озбиљним медијима.
Па да ли су ти медији уистину тако озбиљни кад дозвољавају да им се неко наметне?
Sloboda govora ima definiciju koja se jako dobro razume. Cak i bez definicije, dovoljno je da cujete te reci, sve je jasno. Da li?
Ima li ona veze sa kulturom?Sta ako kultura nije ista? Sta ako je taj zajednicki imenitelj ljudi koji zive na odredjenom prostoru drugaciji od drugih? Sta ako je kod svih drugaciji? Ko ima prava da polaze na kulturni tron, istok, zapad, Amerika, Rusija, Kina, Evropska Unija ili neko sasvim drugi?
Imamo li svi pravo na stranu ako ne na svoju onda bar da izaberemo neku od ponudjenih? Da li smo osudjeni na odredjenu kulturu ili se te kulture bore za nas?
Ima li sloboda govora veze sa obrazovanjem? Znaci li da ukoliko ljudi vise znaju samim tim i novinari moraju da povecaju „stepen slobode“ na visi nivo? Da li to opet znaci da ukoliko novinari zele maksimalni stepen slobode moraju da motivisu ljude da budu sto obrazovaniji a ne da ih demoralisu?
Zasto je danas novinarima nemoguce da kazu kako si ti puno bolji i kako ti vise mozes nego govore kako neki drugi ne valjaju i kako neki drugi ne mogu.
Gde je taj nivo slobode najveci? Ko sme u ratu da kaze, krvave su nam ruke, ubijamo decu, silujemo zene, lazemo vas u oci, novinari nam pomazu? Ko sme da kaze u oci kako je rat za nase dobro?
Da li su rat samo bombe i meci ili se danas ratuje recima?Traje li bratoubilacki rat jos uvek kod nas? Smemo li nekoga da pohvalimo iako ponekad gresi, iako ne mislimo kao on?
Na kraju da li sloboda govora znaci izaci iz njene definicije ne bi li je prijemniku koji ne prima definisani singal priblizili. Ima li ljudska dusa granica, mozemo li je lenjirom nacrtati?
Da li ironija i sarkazam pokazuju nasu moc ili nasu bedu?
Ako sam ja dobro izbrojao, ti si prijatelju u svom komentaru postavio ukupno 19 pitanja. Sa onim u tvom niku, to je ukupno 20 upitnika. Pri tom nam nisi dao ni jedan, jedini odgovor. Sa velikom sigurnoscu da ne gresim, mislim da ti imas barem jedan od dva sledeca problema:
Prvi je da ti ne pitas radi odgovora, vec radi samog pitanja. A drugi je, da na zalost mnogo ne znas.
Sta god od ova dva bilo, ne valja ti ni jedno ni drugo. Mada ovaj drugi problem mozes pokusati da resis i sam. Za resavanje onog prvog, ipak ces morati da potrazis nekog ko je strucan za takve situacije.
Moze ovo za tebe druze? Dve reci.
Moja kolegenica Sonja Petrović, ovih dana je napisala jednu uljudnu i istinitu priču o nama , lokalnim novinarima. Pre svega, o nama diplomiranim novinarima .Meni lično ne treba tumačenje gospodina Obradovića. Ja samo na Sonjinu priču mogu da dodam : godinama živim sa ovim – da li će ili ne biti ugašen medij u kome radim.Moja fakultetska plata je manja od onih koje primaju pojedini sa manjim obrazovanjem, ali u boljoj državnoj službi.Mnogo toga bi ovde moglo da se doda ,ali prestaću , kao što je stala i moja uvažena kolegenica Sonja.
Danas je biti najteže novinar i sudija !!!
osim ako ne sudiš ko Milorad Mažić
Il jos bolje ko onaj niski sudija sto je pustio razbojnike jer u sudnici nije bilo struje. 🙂
Ma super ste vi diplomirani novinari. 🙂
Jedino sto mi nije jasno u vezi vas je sledece:
Kako je to moguce da procitate tekst na jednom portalu a komentarisete ga na sasvim drugom? 🙂