Dejan Ilić iz leskovačkog sela Čekmin jedini je u 50 godina dugoj tradiciji Dimnjičarske sluzbe u Leskovcu koji je nastavo porodičnu tradiciju, a poslednji je dimnjačar koji je pre 18 godina primljen na konkursu.

On je jedan od sedam dimnjičara JKP „Komunalac“ Leskovac, koji se brine da dimnjaci budu čisti kod 16.000 evidentiranih korisnika, a sam je za 18 godina očistio najmanje 24.000 dimnjaka.

Pregledi kao za avion: „Dimnjičar mora da bude veoma zdrav. Naši lekrarski pregledi su toliko detaljni kao za upravljanje avionom“

–Iako živim u ravničarskom selu, moja porodica je proleterska jer nemamo zemlju, ne bavimo se poljoprivredom. Otac Jovica nas je ishranio i iškolovao od dimnjičarske plate. Mnogo je voleo svoj posao, o kome sam ja kao mali, kako sam mislio, sve znao. Nekako je nesvesno razvio kod mene ljubav prema dimnjacima. Ta 1993. godina bila je turobna i siromašna, pa kada je objavljen konkurs za dimnjičara, nisam imao dilemu jer sam znao gde dolazim – prijavio sma se i dobio sam posao – priča  Ilić, otac dvoje dece.

Prvi učitelj mu je bio otac sa još dvojicom kolega.

–Od njih sam učio zanat, ali najstroži je bio upravo moj otac. Bilo je situacija kada mi se plakalo od njega jer je bio nemilosrdan, no sada sam mu zahvalan na tome. Mislim da je napravio od mene dobrog majstora – priseća se naš sagovornik.

Najteže je, kaže, bilo savladati strah od visine, ali iskusni dimnjičari imaju svoje metode za prevazilaženje te opasnosti.

–Slali su me najpre na blage kosine i manje visine i iz nedelje u nedleju povećavali i visine i kosine– veli.

Kada govori o dimnjacima, on priča o ljudima, o onima koji poštuju zanat i slušaju savete i onima koji sve to ignorišu.

–Imamo lepe i one manje lepše dane. A lepo je kada u jednom danu očistim po sedam dimnjaka, kao danas jer su naši sugrađani poštovali naše prethodne savete i pravilno ložili svoje peći, na vreme kupili i osušili drva. Najveći neprijatelj dimnjaka i grejnih tela su sirova drva koja pri sagorevanju stvaraju veliku smolu – objašnjava.

Tako se desilo da nedavno jedan dimnjak sa kolegama čisti punih 7 dana.

-Zbog višegodišnjeg nečišćenja dimnjak se kompletno zatvorio smolom, koa beton. Danima smo ga čistili tegom. U takvim situacjama dimnjak se upali i njagore je to što ništa ne možemo da radimo dok ne sagori smola – priča.

Ova zima bila je, kaže, jedna od najtežih jer su najvćeći broj intervencija imali na minus 15 stepeni – Da se ne ponovi više – kažu u gals njegove kolege Ljubomir Nedeljović, Goran Đorđević, Miroslav Janković, Saša Đokić i njihov šef i kolega Vlada Cvetković.

Ipak, najlepši deo posla je to što dimnjačari, ubeđen je Ilić, donose sreću ljudima.

Simbolične cene: JKP Komunlac čićenje jednog dimnjaka naplaćuje 35 dinara, a dav u jendom domaćinstvu 60 dinara

–Leskovčani vole dimnjičare jer s pravom veruju da donosimo sreću. Kad nas sretnu na ulici nasmeše se, pozdrave se sa nama, slikaju se, doduše najviše žene koje nam traže deo žice za čišćenje dimnjaka kao amajliju. Jedna žena pri svakom susrteu uzima deo žice, pa sam joj skoro u šali rekao da ću joj pokloniti celu četku. To je sujeverje, ali ja verujem da je nastalo upravo zbog dimnjaka. Jer, ako 5 dana nemate grejanje zbog začepljenog dimnjaka, a mi dođemo šesti, osposobimo dimnjak, eto vama toplote i sreće – priča leskovački dimnjičar Dejan Ilić.

Njegov sin je mali i kao nekada on, raspituje se o dimnjičasrkom zanatu. – Ništa ne bi imao protiv da jednog dana on nastavi porodičnu tradiciju – veli Ilić.

Milica Ivanović