Nehigijenski uslovi života u Vlasotincu su u mnogome doprineli širenju zaraznih bolesti, odnosno kužnih kako su ih tada zvali. Nužnici su bili van kuće, a bilo je domaćinstava bez nužnika, pa se nužda vršila bilo gde. Voda za piće se donosila sa bunara ili izvora, a kad je dovođena u cevima od pečene zemlje, često se mešala sa fekalnom vodom, što je pogodovalo infekcijama. Lekova nije ni bilo, a o vakcinisanju da i ne govorimo. O bolestima sistema krvotoka i tumorima, danas najčešćim uzrocima smrtnosti, tada se malo znalo.

Kad se sve sagleda, nije čudno da je samo 4% stanovništva umiralo „od starosti“.

Opšte je poznata stvar da je vlasotinački kraj tradicionalno pečalbarski, pa ne bi bilo čudno da su neki Vlasotinčani preminuli od sifilisa umrli van zavičaja.

Ono što se jedva vidi u protokolu umrlih vlasotinačke crkve jeste broj zaraženih od sifilisa, koji je osamdesetih godina 19. veka imao razmere epidemije. Vrenga je narodni naziv za sifilis, a u protokolu su zabeležena dva smrtna slučaja. Država je donela zakon o prostituciji i naredila da se zatvorenici i vojnici moraju sistematski pregledati, a bolesni besplatno lečiti. Naravno da se to odnosilo najviše za Beograd, ali u izveštajima lekara na nivou Srbije piše da su od polnih bolesti najviše patili pečalbari i siromašni neoženjeni muškarci.

Glavna mana protokola je što ga nije vodio lekar već sveštenici, koji su nazive bolesti pisali narodski, kako su znali i umeli, pa zato ima dosta nenamernih grešaka. Mada su podaci precizniji sa dolaskom učenog sveštenika Dimitrija Aleksića (1881). Posle oslobođenja od Turaka (1877) protokol su vodili: Mijajil D. Protić, Janićije Protić, Trajko Janković, Aranđel Stefanović i Prokopije Petrović.

Detaljnu analizu protokola umrlih vlasotinačke crkve uradio je prof. dr Nebojša Ivanović sa Medicinskog fakulteta u Beogradu. Doktor je pisao jezikom razumljivim za širi krug čitalaca, koristeći minimalno stručnu terminologiju:

1) padajuća bolest je verovatno padavica, epilepsija. Od nje je umrlo za 7 godina 75 osoba, uz prilično ujednačenu distribuciju po godinama. Danas se to oboljenje kontroliše lekovima, tako da i ne znamo kada neko boluje.

2) Najveću grupu oboljenja čine infekcije respiratornih organa (od stavke 2 do stavke 12 – nazivi su različiti ali se u principu na to odnosi). Ukupno ih je 462, od toga trećina je izazvana tuberkulozom, ostalo verovatno drugim bakterijama.

3) Stavka 15 i 16 odnose se na difteriju; za gušobolju možda i ne bih pogodio da je to difterija da nije prijavljen taj jedan slučaj 1883. godine pod tim nazivom. Ta bakterijska infekcija danas je praktično nepoznata zato što se redovno vakciniše Di-te-per vakcinom (di u nazivu vakcine se odnosi na difteriju), a u to vreme je ozbiljno kosila, sa epidemijama u pojedinim godinama (recimo 76 samo u 1880. godini, a za 7 godina bilo je ukupno 149 umiranja od te bolesti).

4) Kada pomenuh pravilno imenovanje difterije, to se desilo 1883, a u toj godini ima i 5 ispravnih naziva za tuberkulozu. To govori da je jedan manji broj pacijenata bio u kontaktu sa nekim stručnim lekarom u okolini, verovatno u Leskovcu.

5) Stavke 18-21 odnose se na virusne infekcije koje se danas vakcinišu (pertusis – veliki kašalj – „per“ u diteper vakcini). I od ovoga je umrlo dosta naroda (146), i to dominantno dece, kao i kod difterije.

Prvi deo:

Od čega su umirali Vlasotinčani krajem 19. veka

6) Zanimljivo je da ima veoma malo prijavljenih od onoga što je danas najčešće – kardiovaskularnih i malignih oboljenja. Samo 4 slučaja kaplice ili šloga za 7 godina, i nijedno maligno oboljenje! Može se pretpostaviti da maligna oboljenja u to vreme nisu mogla biti dijagnostikovana, ali druge dijagnoze su dovoljno specifične da ne dozvoljavaju pretpostavku da je maligna bolest dovela do smrti pod nekim drugim nazivom. Jedino možda u kategoriji „od starosti“ (stavka 44), ali ako je u toj grupi i bilo malignih oboljenja verujem da je broj zanemarljiv.

7) Najegzotičnija dijagnoza je stavka 25 – fantazlak, ili vantaziranje. Onako logički to bi moglo da se podvede pod neku histeričnu neurozu.

8) Stavke 29 – 36 odnose se na digestivne infekcije, ukupno je za 6 godina bilo 149 smrti od tih bolesti (1879. ne računam jer su podaci za tu godinu očigledno nepotpuni). U 1880. i 1882. postoje dva skoka učestalosti, od po 42 umrla, što odgovara manjim epidemijama „proliva“. Čini mi se da to nije strašno za ono vreme, pretpostavljam da je Vlasina verovatno doprinosila boljoj higijeni i manjem procentu oboljevanja od tih bolesti.

9) Stavka 37 – „od slabog sastava“ zvuči interesantno, ali ne znam na šta se tačno odnosi: može biti neuhranjenost (rahitis npr), ili genetski uslovljeni deformiteti.

10) Stavka 47 interesantna je zbog padeža: „pala s drvetom“. Pokazuje da su se Vlasotinčani još u to vreme trudili da poštuju padeže, ali sa promenljivim uspehom.

11) Poslednje 4 stavke su nesrećni slučajevi, ima ih samo 4, što me iznenađuje, ali verovatno su ljudi tada mirnije i umerenije živeli i bili manje izloženi povredama.