OD GAZDARA DO BELOG DVORA Prvo odelo u životu kupili mu Karađorđevići

Oni su od prvog dana u meni videli to „dete iz provincije“ koje ima neverovatnu želju da uči, radi i bori se i zahvalan sam im na svim lekcijama koje su mi pružili. Prestolonaslednik Aleksandar i Princeza Katarina Karađorđević kupili su mi prvo odelo u životu. Eto takvi su to ljudi. Žao mi je što Srbija i dalje nije svesna njihovog značaja i njihove veličine. Nadam se da će se to uskoro promeniti, počinje priču za Jugmediu Nikola Stanković iz Gazdara kod Medveđe koji je četiri godine proveo na Belom dvoru radeći kao njihov PR.

„Ja na to gledam kao na veliki blagoslov Božiji i veliki Božiji dar. Moj posao u kabinetu Prestolonaslednika Aleksandra za mene nije bio samo posao već i velika škola, kako profesionalna tako i životna. Neizmerno sam im zahvalan na šansi koju su mi tada pružili, ali i na svemu onome što su me naučili. Nikada neću moći dovoljno da istaknem njihov značaj u mom životu”, ističe Nikola.

Kroz posao kojim se bavi upoznao je mnogo važnih ljudi, političara, državnika, članova Evropskih Kraljevskih porodica i odgovorno tvrdi da nije upoznao odgovornije i vrednije ljude od Prestolonaslednika Aleksandra i Princeze Katarine.

“Njihova posvećenost humanitarnom radu i pomoći koju pružaju bolnicama u Srbiji i Republici Srpskoj, domovima za nezbrinutu decu i mnogim drugim ugroženim grupacijama je neverovatna. Oni sada imaju preko 70 godina ali rade sa više posvećenosti i energije od duplo mlađih ljudi. Oni su mi zaista velika inspiracija i žao mi je što mediji u Srbiji poslednjih skoro 20 godina nikada nisu bili dovoljno slobodni i objektivni da o njima i njihovom radu izveštavaju objektivno i realno kako bi narod stekao pravu sliku o njima”, naglašava Nikola i dodaje da je velika je čast i privilegija biti njihov prijatelj.

Sa Karađorđevićima je proputovao celu Srbiju, išli su čak i do najudaljenijih sela i mnogo puta vodili razgovore i o Nikolinom rodnom kraju, a Nikola otrkiva da oni sa posebnom pažnjom prate sva dešavanja i situaciju, kako na Kosovu i Metohiji, tako i u Medveđi, koju imaju u planu da posete.

“Postojao je plan da posete i našu Medveđu pre par godina ali  nisam mogao da nađem zajednički jezik sa pojedinim ljudima koji su tada vodili našu opštinu, tako da je izostala i medicinska pomoć koju je Princeza nameravala da donira. Međutim, sada su se stvari u tom smislu promenile na bolje. Imao sam par interesantnih razgovora sa aktuelnim predsednikom opštine Nebojšom Arsićem i mislim da će se u bliskoj budućnosti sve okolnosti poklopiti da Medveđa organizuje istorijsku posetu članovima Kraljevske porodice Karađorđević”, najavljuje, siguran da će to mnogo značiti njegovim ljudima i opštini.

Kada smo ga pitali da li mu rodni kraj nedostaje i da li možda razmišlja o povratku svojim korenima, Nikola kaže da ne može da se vrati, jer on zapravo suštinski iz rodnog kraja nikada nije ni otišao.

“Ja samo fizički nisam u njemu ali moje misli su svakoga dana tamo. Takođe, mislim da svom rodnom kraju i našoj zajednici dole tek sada mogu da pomognem i doprinesem. To nikako ne bih mogao da sam ostao dole. Dakle, sve ima svoje prednosti i mane. To je život”, poručuje Nikola.

Ističe da rodni kraj nosimo u sebi gde god da se nalazimo, gde god da živimo, ali i da odvojenost od zavičaja nikako nije ni laka, međutim, svako ko se ozbiljno posveti svojoj karijeri vrlo dobro zna koliko odricanja je potrebno da bi postigli ono što smatramo ličnim uspehom, posebno ako na tom putu koračate sami i daleko od svoje porodice.

“Moj dosadašnji profesionalni put pratilo je dosta lične žrtve i odricanja, a odlazak iz rodnog kraja je svakako najveće odricanje i najveća žrtva. Kao student u Gazdare sam dolazio bar jednom mesečno, a kada sam se posvetio poslu dešavalo se da rodni kraj posetim svega par puta godišnje.

Dešavalo se čak da je pre par godina bio samo jednom za čitavih godinu dana, i to za Krsnu slavu.

“To nikako nije lako i prijatno ali bilo je neminovno. Ipak, kada god sam u Zavičaju imam osećaj da odatle nikada nisam otišao”, nastavlja priču.

Iako u mnogome on nije više onaj isti dečak kakav je bio kada je odlazio iz rodnog kraja, neke stvari se nikada neće i ne mogu promeniti, a to je Nikolina ljubav prema rodnom selu, prema svom domu i prema svim ljudima uz koje je odrastao.

Već 10 godina bavi se medijima i odnosima sa javnošću, a trenutno je zaposlen na Televiziji “Hram” kao producent, zadužen je za PR i marketing, autor je mnogih dokumentaraca i intervjua sa vrlo važnim sagovornicima, i upravo zbog prirode svog posla često je na Kosovu i Metohiji.

“Dole odlazim svakoga meseca i mislim da je jako važno da svi mi posećujemo naše svetinje i naš narod koji je dole ostao. Mislim da mi Srbi o Kosovu i Metohiji znamo jako malo, gotovo ništa. Za nas su oni samo problem, ono što o Kosovu plasiraju iz medija, nešto što je opterećenje i problem za sve nas. A to nije istina i to je jedna velika laž kojom se narod zasipa svakoga dana. Kosovo je jedan veliki Božiji Blagoslov nama dat, ali u današnjem vremenu i jedan veliki test koji će pokazati da li smo kao narod dostojni svojih predaka, dostojni svoje istorije, tradicije i kulture ili smo postali jedna bezlična masa“, zaključuje on.

Iako je Priština od Medveđe udaljenja svega 50-ak kilometara, Nikola je siguran da 80% njegovih zemljaka nikada nije posetilo Gračanicu, što je prema njegovom mišljenju strašno i tužno.

“Ja želim da iskoristim ovu priliku da apelujem na naše ljude da odlaze na Kosovo i Metohiju, da posećuju naše svetinje i naš narod. Bićete zaprepašćeni kada budete videli koliko taj naš mali trud i mali napor znače našim ljudima koji dole žive”, ističe Nikola.

Ukoliko imate nalog na Tviteru, možda je vam je ovaj momak već poznat, jer mediji gotovo svake nedelje prenesu neki njegov tvit, a pored angažmana na televiziji, on je nedavno pokrenuo i svoj portal “Moodiranje” magazin s duhovitim osvrtom na našu svakodnevnicu.

“Smatram da svaki čovek, bez obzira na profesiju, mora da bude upućen u teme koje su od društvenog značaja i da ima stav o njima, da diskutuje, da se interesuje. Društvene mreže su u tom smislu veoma važne i korisne, a mišljenja sam da svi mi koji se bavimo medijima i koji na određeni način imamo mogućnost da utičemo na neke društvene procese, imamo obavezu da svoja mišljenja i svoje stavove iznosimo javno, jer je veoma važno pokretati debate i razgovore o stvarima i problemima koji se tiču svih nas”, objašnjava Nikola.

Nažalost, smatra Nikola, vreme u kome mi živimo je vreme apsolutne neslobode i nije ni malo lako braniti pravo na sopstveno mišljenje i sopstveni stav , a kaže da to najbolje znaju oni koji na Tviteru i Fejsbuku neretko iznose revolt protiv svih društvenih devijacija.

I na kraju našeg razgovora sa ovim divnim, uspešnim i ambicioznim “dečkom iz provincije”, Nikola ima poruku za sve mlade ljude koji još uvek nisu ostvarili svoje snove:

“Želim da poručim mladim ljudima da veruju u sebe i u svoje snove. i da toj veri dodaju i dosta truda i rada. Da se ne štede u žrtvi i odricanjima koji su neminovni ukoliko želite da postignete bilo kakav uspeh. Manje verujte u kojekakve teorije zavere i više se posvetite svojim željama i snovima. Sve to govorim na osnovu ličnog primera i ličnog iskustva. Jer ne postoje neostvarive želje i neostvarivi snovi”.