U brdsko-planinskom selu Manjak, na oko 23 kilometara od Vladičinog Hana šezdesetdvogodišnji Dragan Ristić već 37 godina sa porodicom uzgaja malinu na više od četiri hektara.

Ristići, supruga Olga kao i sin Saša sa porodicom,  su najveći proizvođači maline ne samo u hanskoj opštini, već i na nivou Pčinjskog  okruga.

Prve zasade Dragan podigao je još 1983. godine, na 10 ari, kada niko nije imao malinjak u tom kraju.

U to vreme je radio u trgovini u rodnom mestu, ali je odlučio da iskoristi povoljne prirodne uslove na nadmorskoj visini od 500 do 1.000 metara, koja pruža izuzetno dobre uslove za uzgoj tog jagodičastog voća.

„U to vreme niko nije pridavao toliki značaj malinarstvu i ja sam bio prvi uzgajivač u Pčinjskom i Jablaničkom okrugu. To je bio neki dodatni prihod, a sa ozbiljnijom proizvodnjom krenuli smo od 1996. godine, sopstvenim sredstvima“, kaže nam on.

Pre osam godina uz podršku opštine Vladičin Han, Ristići su dobili 33.000 besplatnih sadnica i podigli novi zasad na 2,31 hektarsorte miker i vilamet, a posle toga su usledile i subvencije države za nabavku dela potrebne mehanizacije, u rasponu od 35 do 55 odsto

Za tih, dugih 37 godina u malinarstvu, uložili su i mnogo truda i rada.

Od ulaska u novi milenijum, postalo im je i osnovni izvor prihoda, zbog Draganovog gubitka posla u vreme tranzicije.

Skoro svaki dan oči su im uprte u nebo jer, dovoljna je samo jedna nepogoda da uništi celokupni , višedecenijski rad.

„Upravo je ova jedna od godina koja nam je donela dosta nevolja zbog čestih kiša, oluja , ali i izmrzavanje izdanaka zbog zakasnelih mrazeva usled promene klime. To je umanjilo prenose i do 50 pa smo imali od osam do 14 tona po hektaru, dok je prosek, barem u našim malinjacima, od 17 do 24 tone. Potražnja je bila velika, pa i zadovoljavajuća cena od 210 do 250 dinara, u zavisnosti od sorte i kvaliteta”,  rekao je Ristić.

Celokupnu proizvodnju otkupio je „Fortis“ iz Bojnika, a Ristići kažu da su zadovoljni i da ovih dana očekuju konačni obračun i doplatu za predati rod.

Malinarstvo iziskuje velika ulaganja

„Od celokupne sume  na kraju sezone  proizvođaču ostane oko četvrtina prihoda. Malinartsvo iziskuje ogromna ulaganja, posebno na velikim zasadimam tu je zaštita, obrada, berba, rezidba…Na površini od oko četiri hektara rashod je oko 4,5 miliona dinara,“ preračunava naš sagovornik.

Protivgradnu zaštitu nemaju, ali svake godine osiguravaju zasade od vremenskih nepogoda.

Tokom godina Dragan je stekao i veliko znanje o gajenju maline. Često posećuje seminare, prati literaturu i, veli, sam donosi zaključke kako da tretira zasade, a u Zavodu za poljoprivredu iz Leskovca obavlja analize zemljišta, kako bi otklonio eventualne nedostatke u njegovom sastavu.

Dragan kaže, da su to velika ulaganja, između pola miliona i 700.000 dinara, a od toga država im nadoknadi 40 odsto. Za protivgradnisistem trebalo bi da investiraju oko 60.000 evra.

„Velika su to ulaganja, a nemamo nikakvu garanciju po pitanju cene.  Primera radi, 2017. i 2018. godina bile su katastrofalne za malinare. Prinosi su bili odlični a cene nikada gore. Otkup je taj koji diktira da li će poljoprivrednik da nastavi sa radom u toj razmeri, da izvrši zaštitu i obradu…U tom periodu dosta je ljudi diglo ruke od uzgoja pošto nisu mogli da pokriju uloženo. Na 50 tona roda beleženi su gubici od 7.000 do 8.000 evra. Kada bi u naredne pet godine imali garanciju za otkupnu cenu, svaki poljoprivrednik bi na osnovu toga mogao da odluči koliko će da uloži i u šta, pa i po pitanju protivgradne zaštite. To je i glavni razlog zbog čega ga mi još uvek nemamo”,  zaključuje Dragan uz napomenu da je cena ispod 140 dinara po kilogramu neisplativa i da se u tom slučaju radi sa gubitkom.

Rekorder u proizvodnji maline u Pčinjskom okrugu, nekada član Saveza malinara Srbije,  svestan je značaja udruživanja proizvođača pa je i sam isnovao jedno – „Miker“. Međutim, ono ima samo šest-sedam članova.

„Mnogi se boje, kaže osnivač, da tu neko hoće da se obogati, nesvesni da smo udruženi jači na tržištu i da je preko udruženja lakše da plasiramo svoj proizvod“, objašnjava on.

U Manjaku ima oko 100 aktivnih domaćinstava i nema kuće da nema barem 10 ari maline. Opština je pre šest godina asfaltirala put do seoske škole, da malinarima olakša transport robe.

Prema rečima  Dragana Ristića, ima još par kritičnih šumskih puteva, tačnije delova, ali se svi nadaju da ćeim lokalna samouprava pomoći da se i to sanira.

Kako kaže Dragan, u hanskoj opštini do pre tri godine malina je bila zasađena na oko 640 hektara a sada, veruje,   da je na manje od 450 hektara. Najpopularnije sorte su vilamet i miker, koju i Dragan preporučuje proizvođačima zbog roda i koji se kreće i do 15 tona po hektaru, ali i pogodnosti za transport.

Dosta ima i polke i polane, čiji se plodovi ubiru sve do prvog snega.

Težak i skup posao za početnike

Ristići svakako mogu da žive od „crvenog zlata“, međutim, kažu da trenutno ne bi preporučili drugima da zakorače u svet malinarstva, sa obrazloženjem da je osnovni problem to što nema zagarantovane cene, a ni država nije baš voljna da ide do kraja i zaštite proizvođače a investicije ogromne.

„Ja sam, recimo, prošle godine na jednom hektaru zasadio nove sorte za naše podneblje, tula medžik, ranu, konzumnu vrstu i veoma  traženu u konditorskoj proizvodnji -fertodi zamatos. Esperimentišem jer sam dugo u toj branši, želim da naše podneblje oplemenimnovim sortama. Imam svoju mehanizaciju i ne ulažem previše sopstvenog rada, tako da to mogu sebi da dozvolim”,  priča Dragan.

Da li će i nadalje povećavati zasade, za sada ne zna, ali je sigurno da će u narednih par godina podići svoju hladnjaču, kapaciteta do 100 tona. Time će osigurati sopstvenu proizvodnju, izbeći gubitke od onih par dana kada otkupljivači zakasne sa podizanjem cena zato što, kaže, ovde još nedostaje prava kooperativa između njih i malinara kao one, recimo, u ariljskom i ivanjičkom kraju, gde ih drže kao malo vode na dlanu.

U Manjaku već rade tri hladnjače, ali bez sopstvene, „ti si kao proizvođač, druga, treća ruka“ pojašnjava Dragan.

Malinarstvo je skup posao, za hektar, treba uložiti od 11.000 do 13.000 evra, a dobit se može očekivati tek za tri-četiri godine.

Da bi ta ulaganja imala i neku sigurnost, država mora imati veću odgovornost za ove proizvođače čiji proizvodi, većim delom, završe na trpezi probirljivog zapadnog tržišta, od čega u celom lancu, svi imaju koristi.

Ovaj medijski sadržaj deo je projekta „Poljoprivrednik po meri tržišta“ koji sufinansira opština Vladičin Han. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.