Još kao dete znao sam za „Krčimirac“, upečatljiv objekat u vlasotinačkoj čaršiji. Tada mi nije bilo jasno zašto se ta kockarnica baš tako zove, ni kakvu burnu istoriju skriva. Kada sam odrastao, upoznao sam Nikolu V. Popovića I saznao za nepravdu učinjenu njegovoj porodici.

 KućaĐorđaPopovićaKrčimirca

This slideshow requires JavaScript.

Pop Stojan Stojanović je rodonačelnik familije, koja je generacijama davala sveštenike u Velikom Krčimiru, selu u Zaplanju poznatom po jednoj od najstarijih crkava na jugu Srbije i  po Stojanu Iliću Čavdaru, jednom od vođa Niške bune (1841). Krajem 19. Veka Popovići su prodali imovinu u Velikom Krčimiru, pa kupili plac za gradnju kuće u centru Vlasotinca.

Đorđe Popović, Stojanov sin, bio je poznati vlasotinački trgovac, solunac i narodni poslanik. On je otkupio plac od Mijaila Stankovića poreklom iz Crnatova, 23. januara 1891. godine. Tri godine kasnije, gradnja kuće sa mehanom bila je završena 23. januara 1894. godine, a nazahtev Đorđa Popovića dobio je Rešenje broj 871-1079, izdato od strane načelnika Vlasotinačkog sreza, da je njegova mehana ispravna i da odgovara pravilima mehanskim.

Spratna zgrada Đorđa Popovića, u Nemanjinoj ulici br. 44, može se videti na više starih razglednicaVlasotinca. Ulica se ranije zvala po kralju Milanu Obrenoviću, koji je oslobodio ovaj deo Srbije od Turaka, a na razglednicama piše Hotel „Krčimirac“. Do sredine 20. veka sve bolje kafane (mehane) nazivaju se hoteli, jer su imale i prenoćište za goste iz dalekih planinskih sela koji su na konjima dolazili u Vlasotince obično uoči pijačnog dana. To je tradicija nasleđena još iz turskih vremena kada su postojali hanoviza trgovačke karavane. Zanimljivo da postoji i razglednica na kojoj je vodenica Đorđa Krčimirca u Mezgraji, selu na putu Vlasotince – Babušnica.

Đorđe je imao tri ćerke I dva sina – Nikolu I Svetozara (Tozu), koji se školovao u Lionu, u Francuskoj, gde je završio medicinski fakultet.

O Tozinom životu u inostranstvu svedoči porodična prepiska koju je održavao sa porodicom u Vlasotincu. Posle se vratio u Srbiju i radio je u Nišu do 1941. godine, kada je poginuo u nemačkom bombardovanju.

Nikola Popović, drugi Đorđev sin, nastavio je da bude mehandžija u Vlasotincu. On se posle Prvog svetskog rata oženio Ružicom (Ružom) Jović, jula 1919. godine. Imali su sina Vladimira I ćerke Zlatu, Vidu I Smilju. Nažalost, Nikola je preminuo 8. decembra 1928. godine. Nakon prerane Nikoline smrti supruga Ruža je preuzela upravljanje mehanom. Celokupna Nikolina imovina pripala je maloletnom Vladimiru, pri čemu je sud, do njegovog punoletstva, odredio kao staratelje majku Ružu I Adama P. Jovića, dedu po majci.

 Oduzimanje imovine I borba naslednika

Vladimir posle Drugog svetskog rata nastavlja vođenje mehane. Međutim, 1959. Godine nove komunističke vlasti mu oduzimaju deo kuće gde je bila mehana. Njegov sin Nikola je kao dete upamtio nacionalizaciju porodične imovine I do danas sačuvao celokupnu dokumetaciju.

„Godine 1958. donet je Zakon o nacionalizaciji najamnih zgrada I građevinskog zemljišta, po kojem je odlučeno da se mom ocu oduzme kafana zbog viška poslovnog prostora. Naravno da je to bio samo zakonski okvir za komunističku otimačinu. Moj otac je prekonoći postao običan konobar u sopstvenoj kafani koju mu je deda izgradio još krajem 19. veka. Kasnije nije mogao ni tim poslom da se bavi, pa je postao građevinski radnik“, seća se Nikola nepravde učinjene njegovoj porodici.

Tokom 1980-ih godina umesto čuvene kafane „Krčimirac“, ovorena je kockarnica. Posle 2000. godine, kada se rasprodavala imovina propalog preduzeća OOUR „Vlasina“, bilo je pokušaja da imovina Popovića preproda. Nikola V. Popović otišao je u Beograd i sprečio privatizaciju svoje dedovine. Zatim po Zakonu o restituciji, on konačno uspeva nakon pola veka da vrati oduzeto.

Nikola je izdao poslovni prostor Kinezima za trgovačku radnju, čiji je vlasnik tzv. Dragan Kinez, koji odlično govori srpski jezik i omiljeni je prodavac među Vlasotinčanima. Njegova porodica se potpuno uklopila u vlasotinčku čaršiju, a Kinez je uvek nasmejan i spreman na šalu. U bivšem vinskom podrumu bila je otvorena igraonica, a nakratko je bio i rok klub. Trenutno taj prostor nije iznamljen.

Nikola živi sa porodicom u kući koja je iza objekta u Nemanjinoj ulici. Tu provodi penzionerske dane, nakon što je kao pravnik stekao penziju u leskovačkom „Zdravlju“. Delimično je obnovio pomenutu kuću svojih predaka, trudeći se da što više zadrži autentični izgled. Zanimljivo je da je uradio rekonstruciju krova i sačuvao grede stare 130 godina, koje je njegov prededa plaćao jedan dukat po komadu.

Stručnjaci iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Nišu zadovoljni su trenutnim stanjem objekta, ali I predlažu dalje mere zaštite.

„Čuva se izvorni izgled i gabarit, restauriraju nedostajući elementi na osnovu dostupnih istorijskih podataka, u skladu sa merama zaštite. Čuvanje originalnih elemenata i restauracija i vraćanje elemenata izvornog izgleda. Nema promene gabarita u pogledu visinske regulacije. U dvorišnom delu, već postoji izgrađen novi objekat koji je moguće uskladiti sa arhitekturom glavne zgrade. Sačuvati originalnu kaldrmu i urediti dvorišni prostor u skladu sa arhitekturom zgrade i periodom njenog nastanka. Podsticati ozelenjavanje prostora, u skladu sa istorijskim modelima, sadnjom autohtonih vrsta rastinja i odgovarajućim popoločanjima“, piše u „Studiji zaštite graditeljskog nasleđa Vlasotinca, Zaštita i očuvanje stare čaršije“ (2024).