Svedoci smo da tehnologija iz dana u dan sve više napreduje. Godinama gledamo kako nam se životi menjaju i prilagođavaju novim, digitalnim formama izražavanja, komuniciranja, druženja i učenja. Mladi ljudi vreme provede ispred svojih ekrana, a uspeh ima gotovo potpuno drugo značenje. Ipak, da takva shvatanja nemaju baš svi, razuverila nas je Dimitra Jezdimirović, studentkinja koja je od postojanja smera Arhitektura na Građevinsko-arhitektonskom fakultetu u Nišu treća po redu završila sa prosekom 10,0.

Da je od 1995. godine, od kada je umesto Visokogradnja osnovana Arhitektura, Dimitra tek treća sa ovakvim zavidnim uspehom završila studije navelo nas je da čujemo njenu priču od samog početka, pa smo tako sa njom porazgovarali na temu njenog obrazovanja.

Dimitra ima 24 godine. Osnovnu školu završila je u rodnom Blacu. Pre nekoliko godina, kada je to u Srbiji bilo moguće, završila je dve srednje škole redovno – Gimnaziju „Svetozar Marković“ i Umetničku školu u Nišu. Tada se, zapravo, umetnost u njoj rodila, pa je svoj talenat samo „prenela“ i na obrazovanje.

„Želela sam da stvaram estetiku koja ljudima prija i koja bi doprinela nekoj inovativnosti, bilo gradu ili nekoj ruralnoj sredini. Sa druge strane, htela sam ovaj fakultet jer spaja građevinski i umetnički deo gde stvaramo neku novu formu. Tu spajamo prirodne nauke i umetnost“, objašnjava ona za JuGmediu kako je shvatila da je arhitektura njen životni poziv.

Studiranje užitak, a ne obaveza

Već tokom srednje škole Dimitra se zainteresovala za arhitekturu. Tada je radila enterijere, pa je to naučeno implementirala na neke predmete na fakultetu. Na primer, Nacrtnu geometriju je imala u srednjoj, pa je zbog toga ovu oblast lako savladala i na fakultetu.

Na samom početku razgovora shvatamo njoj studije nisu bile obaveza, već užitak.

„Nisam ja ispite smatrala to kao obaveze – ja treba da odem, da spremim ovaj ili onaj deo, da uradim za 10. Imali smo neke ispite gde smo celog semestra radili rad koji ulazi u ocenu. Paralelno smo slušali predavanja. Te informacije koje dobiješ na vežbama samo implementiraš u projekat. Kasnije na ispitu imaš teorijski deo. Kroz godine proširuješ tvoje shvatanje arhitekture i znanja o konstrukcijama, fasadama i samo napreduješ. Sve se prožima međusobno. Ti onaj predmet i znanje sa prve godine možeš da koristiš i kasnije“, ističe Dimitra.

Arhitektura je osećaj, talenat, dar

Svojim stavom Dimitra nam obrazlaže da arhitektura nije samo puko stvaranje nečega po nekim pravilima, već da je to mnogo više od toga – osećaj, talenat, dar.

„Arhitektura je kompleksna. Potrebno je da shvatiš kulturu življenja savremenog čoveka i ujedno da imaš opštu kulturu da bi sa te strane sagledao prostor. Nijedan arhitekta ne sagledava to samo kao posmatrač nego i kao korisnik, jer prostor treba da bude ugodan i lep, a ne skučen i da izaziva neprijatnost. Kao arhitekta sagledavaš detalje iza toga koji ti na kraju prezentuju taj gotov prostor“.

I koliko da se čini praktičnim poslom, studije arhitekture nisu mnogo dopustile ovoj studentkinji da se bavi vannastavnim aktivnostima. Naprotiv, kako ističe, nije joj ni bilo previše potrebno. Ona je neophodno znanje stekla na fakultetu.

Pošto Integrisane akademske studije arhitekture traju pet godina, ova devojka implementirala je svoje stečeno znanje odradivši master rad na temu revizalizacije tvrđave „Koznik“ u blizini Aleksandrovca.

Kako nam je objasnila, prolazivši pored tvrđave videla je potencijal da ona opet oživi. U dogovoru sa mentorom odlučila je da to bude njen zadatak, a koji će možda biti i publikovan.

„Poenta jeste da ne posmatraš tvrđavu kao prostor i turističku atrakciju gde ćeš samo da obiđeš te ostatke i to je to, završiš. Aktivna zaštita jeste da postaviš određene sadržaje da tebe kao posetioca zadrže unutar tvrđave, da ti koristiš tu tvrđavu kao radni prostor ili prostor za edukaciju. Ja sam izabrala tvrđavu Koznik, koja je van urbanog mesta i ima jako nisku posećenost. Tu nema turističkog centra, već samo neka tabla na početku sa opisom, što nije dovoljno. Odlučila sam da kroz revizalizaciju izvršim prenamenu u edukativni centar. Tu zapravo nove sadržaje, pošto su ostale samo zidine, radiš da budu što neutralniji kako bi bili u drugom planu. Odnosno, kada posećuješ edukativni centar, da to bude segment koji dopunjuje taj istorijski deo tvrđave“, kaže Jezdimirovićeva.

Svesna ekoloških problema na čitavoj planeti, ona je predvidela da se prirodni ambijent što manje naruši, s tim što bi glavne pešačke staze bile takve da bi u hitnim situacijama mogao da prođe i saobraćaj, ako je hitan slučaj, ali je namenjena za pešačenje.

„U turističkom centru bi mogao da iznajmiš neko prenoćište, odnosno kućice na uzvišenju. Imaš i kutak gde je smeštena administracija za edukativni centar. Ulazi koji su bili u originalnom stanju su zadržani, tako da se sporedni izlaz iz tvrđave nastavlja na ugostiteljski objekat“, dodaje ona i navodi da tu temu niko nije obrađivao na fakultetu, tako da je bila autentična. Htela je da to bude nešto čime se niko nije toliko bavio. Navodi da u svetu ima nekih primera, ali kod nas nije baš toliko zastupljena revizalizacija tvrđave.

Kao student za primer postala saradnik u nastavi

Istakavši se kao student za primer, Dimitra je odmah nakon odbrane master rada dobila priliku da bude saradnik u nastavi na pomenutom predmetu Nacrtna geometrija.

„Profesorka me je pozvala da budem saradnik u nastavi. Radila sam sa 4 grupe. Otežavajuća okolnost je bila to što su vežbe onlajn, pogotovo jer smo mi radili prostor. Semestar obuhvata 11 grafičkih radova. Studenti crtaju, ja im gledam. Ima još nekih testova i predispitnih aktivnosti. Interesantno mi je ovo iskustvo jer sam sada u ulozi predavača, a isto sam ocenjivala i gledala radove kao asistent. Radila sam sa 70 studenata. Svi su bili komunikativni i ja sam bila otvorena za saradnju“.

Što se njenih planova za budućnost tiče, Dimitra želi da upiše doktorske studije u inostranstvu, nakon što se dobro informiše i bude stopostotno spremna.

„Razmišljam da to bude u inostranstvu jer revizalizacija i konverzija nisu tako savremene kod nas. Metode koje se izučavaju su možda razrađenije na nekim programima u inostranstvu. Hoću to malo detaljnije da pogledam pa ću aplicirati. Volela bih da se bavim javnim projektovanjem, jer arhitektura je praktična nauka. Prevashodna bi se orijentisala ka javnim zgradama, ne ka stanovanju, ali ne bih se ograničavala u tom smislu“, zaključuje naša sagovornica.

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirao grad Niš. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.