Iako nisu rođene u Vlasotincu, niti vode poreklo s juga Srbije, neke žene su svojim delovanjem ostavile neizbrisiv trag u istoriji ove varoši. Među njima je i Ana Velašević – prva žena doktor, upravnica bolnice i prvi stomatolog u Vlasotincu.

U lokalnoj istoriografiji više je pisano o njenom suprugu dr Radulu Velaševiću, iako su mnoge značajne stvari za međuratno Vlasotince ostvarili zajedno. O njihovom četvrtvekovnom delovanju u varoši na Vlasini najtemeljnije je pisao Slobodan Ćukalović.

Ana Domanska se rodila 12. februara 1898. godine u Bistrici u Moravskoj kao prvo od dvoje dece Vladimira i Ane, rođene Melicharove, u građanskoj porodici. Otac joj se bavio trgovinom, a majka  je  bila učiteljica. Detinjstvo je provela s mlađom   sestrom na roditeljskom imanju u Bistrici, gde je završila osnovnu školu. Školovanje nastavlja 1909. godine u Ženskoj gimnaziji u Brnu, a 1916. godine, i pored rata koji besni u Evropi, studira na Medicinskom fakultetu u Pragu, gde početkom 1922. godine upoznaje kolegu Radula Velašević, koji je rođen 14. aprila 1892. u Danilovgradu u Crnoj Gori. Poznanstvo prerasta u ljubav i oni se nakon diplomiranja venčavaju 11. jula 1922.

Prag-Brn-Vlasotince

Nakon godinu dana stažiranja u Pragu i Brnu, gde im se rodila najstarija kći Ksenija, po Radulovoj želji dolaze u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Posle kratkog boravka u Ivanjici, 1924. godine bivaju premešteni u Vlasotince. Ana je radila kao upravnica bolnice, a Radul kao sreski lekar. Premeštaj im nije teško pao, jer su bili zajedno na poslu koji su oboje voleli. Zbog finansijskih poteškoća sreza, Ani prestaje radni odnos, pa Radul preuzima mesto upravnika bolnice, na kome ostaje do 30. oktobra 1939. godine, kada po sopstvenoj molbi biva premešten u Skoplje na mesto šefa saniteta banske uprave. Ana po napuštanju državne službe započinje privatnu lekarsku praksu vodeći stomatološku ordinaciju. Ona je tako postala prvi zubar u varoši na Vlasini.

U Vlasotincu se porodica uvećava rođenjem Olge 1925. i Milene 1927. godine. Velaševići započinju i 1930. završavaju kuću, koju Vlasotinčani i danas zovu Velaševićeva kuća. Na fasadi je pisalo: lekari, dr R. i dr A. Velaševići. Sada samo piše godina izgradnje. Kuća je prodata novim vlasnicima, nakon preseljenja starih vlasnika u Beograd.

Ovo dvoje vrsnih lekara i humanista imalo je želju da se uključi i u kulturni i društveni život grada i okoline. Kao izuzetni intelektualaci uspeli su da u Vlasotincu pokrenu niz dešavanja i da se uključe u rad mnogih udruženja. Velaševići su bili i članovi uprave Narodnog doma, koji je i izgrađen na inicijativu dr Radula (1929).

Pokrenili dovođenje zdrave pijaće vode

Oni su pokrenuli i akcija dovođenja zdrave vode za piće u grad, što je jedna od aktivnosti Društva „Zdravlje”. Uz pomoć Higijenskog zavoda iz Niša, izgrađene su četiri javne česme. Akcija je proširena, pa je voda za piće dovedena i izgrađene su česme u Orašju, Ladovici, Batulovcu i Lopušnji. Posebno se mora istaći angažovanje Radula prilikom izgradnje memorijalne spomen-česme posvećene borcima palim u oslobodilačkim ratovima, koja je u centru grada osvećena 1932. godine. Takođe i njegov ukupan rad na poboljšanju komunalne infrastrukture grada, preseljenju gradskog groblja i pošumljavanju Stranja.

Bračni par Velašević učestvovao je u unaprađenju sokolskog pokreta u vlasotinačkom kraju, čiji je predsednik Radul bio u periodu od 1925. do 1940. godine.

„Ana ni ovde nije zaostajala u odnosu na supruga Radula. Ona je odmalena bila zadojena ljubavlju prema sokolstvu i slovenstvu, kao načelnica društva prenela je tu ljubav i iskustvo na članice ženskog naraštaja, s kojima je uspešno učestvovala na sokolskim sletovima širom zemlje. Novine koje je unela u rad s njima, posebno u ritmičkim vežbama, bile su zapažene i od strane starešinstva Moravske sokolske župe, zbog čega je 1935. godine i odlikovana”, objašnjava Slobodan Ćukalović.

Velaševići su bili i članovi Pevačke družine „Njegoš”, čiji je predsednik bio Radul od 1925. do 1928. godine, a 1936. godine je u Skoplju izabran za njenog počasnog predsednika. Ana Velašević je imala i samostalne pevačke nastupe na zabavama koje je organizovalo PD „Njegoš” u Narodnom domu.

Istaknuta članica Kola srpskih devojaka

U međuratnom periodu u Vlasotincu su počela da se formiraju ženska udruženja: Ženska podružnina (1920), Kolo srpskih devojaka (1926) i Udruženje knjeginja Zorka (1940). Ana Velašević je bila jedna od najaktivnijih članica Ženske podružnine. To udruženje je u Vlasotincu organizovalo krojačke kurseve i tečajeve šivenja preko zastupnika firme „Simens” u Beogradu. Zalaganjem Ženske podružnine u Vlasotincu je otvorena i Ženska zanatska škola. Nakon izgradnje Narodnog doma imali su svoju prostoriju.

Radulov boravak u Skoplju je bio kratak, jer je on neposredno pred rat bio mobilisan. Aprilski rat 1941. ga je zatekao u Bitolju, odakle, izbegavši zarobljavanje, dolazi u Vlasotince, gde se, neposredno pred početak rata, vratila i Ana s decom.

U ratnom okruženju, poštujući lekarsku etiku, doktor je zbrinjavao ranjenike bez obzira na njihovu pripadnost, a doktorka je uvek bila tu da pomogne. Početkom 1944. godine, pod sumnjom da sarađuju s partizanima, bivaju uhapšeni od strane Specijalne policije. Posle saslušanja i apela građana, Ana je puštena, dok je Radul prebačen u kazneni zavod u Nišu, odakle je posle šest nedelja, zahvaljujući poznanstvima i intervencijama rođaka Save Velaševića, pušten. Avgusta 1944. godine, zbog stalnih pretnji, njihove kćerke Ksenija i Olga prelaze na slobodnu teritoriju, a septembra to čini i osrali deo porodice. U Pirotu, koji je bio oslobođen, rade u bolnici do kraja rata, kada se vraćaju u Vlasotince.

Nove vlasti ih odmah angažuju. Tako je Ana 12. novembra 1944. otvorila prvu sresku konferenciju AFŽ-a (Antifašistički front žena) u Vlasotincu. Radul je organizovao higijenski tečaj za seljake Vlasotinačkog sreza januara 1945. Kasnije porodica Velašević napušta Vlasotince 1946. kada Radul dobija premeštaj na mesto upravnika poliklinike u Beogradu.

Prvi film o Vlasotincu

Zahvaljujući porodici Velašević, nastao je film „Vlasotince (1935–1938) – Svedočanstva o životu Vlasotinčana“. Oni su u Češkoj nabavili kameru i načinili najstariji video-snimak Vlasotinca i okoline. Na početku filma se vidi osoblje Sreske bolnice na čelu sa dr Radulom, a posle kuća i porodica Velašević. Malo je gradova u Srbiji koji imaju filmski zapis nastao pre Drugog svetskog rata. Za postojanje ovog snimka nije se znalo sve do devedesetih godina 20. veka. Jedna od ćerki porodice Velašević dostavila je film u Vlasotince, preko Vlasotinčana u Beogradu. Film se do pre desetak godina nalazio na video-kaseti koja je kružila po Vlasotincu. Nakon što je Zoran Stojičić digitalizovao materijal, snimak je postavljen na Jutjub kanal i na taj način postao dostupan široj javnosti.

Nasleđe

Ana Velašević je bila najobrazovanija žena u Vlasotincu između dva svetska rata. Pored toga što je bila doktorka, bila je aktivna u brojnim udruženjima. Pouzdano znamo da je umela da samostalno zapeva na zabavama i da glumi u amaterskim predstavama, a rekli smo da je imala tri ćerke u braku sa kolegom. Kada se sve pomenuto sagleda, možemo pretpostaviti koliko je uticala na emancipaciju žena, naročito devojaka, u patrijarhalnom Vlasotincu prve polovine 20. veka.