Porodične firme su posvećene, spremne da se odriču, znanje stiču i kontinuitetu, prenose iskustva i imaju dugoročni strateški fokus većinskog vlasnika i menadžmenta kojima prioritet nisu kvartalni rezultati već želja da sačuvaju firmu za naredne generacije. Jedna od takvih firmi je Mlekara „Veličković“ u selu Alakinci na tri kilometra od centra Surdulice, firma koju glava porodice Milan Veličković vodi sa svoje dvoje dece Milicom i Milošem po evropskim standardima, obilato koristeći naučnike i nauku.

Zato iz ove fabrike, do koje se stiže tesnim i oštećenim putem mestimično bez asfalta, izlaze proizvodi za koje se grabe kupci iz Pčinjskog okruga, iz Niša i dela Beograda, dok se 35 posto od ukupne proizvodnje godinama izvozi za Makedoniju.

„Mi ne želimo da se hvalimo što se tiče kvaliteta naših proizvoda, možete se uveriti sami“, skroman je Veličković dok razgovaramo u njegovoj takođe skromnoj kancelariji, gde ćerka Milica, diplomirani ekonomista sa završenim master studijama na FONU-u, ocu pomaže kod brojki kako bi bio precizniji.

Kasnije probamo par proizvoda, najviše oduševljava kačkavalj, isti onaj kojeg smo upamtili kupujući ga pre nekoliko godina u Leskovcu, gde Velčkovići ne plasiraju više svoje proizvode. „Šteta“, konstatujemo pri odlasku.

A ideja o mlekari rodila se davno, u onoj staroj Jugoslaviji dok je Milan Veličković kao student hemije u Skoplju raznosio mleko u rejonu Ruzveltove ulice kako bi dopunio džeparac, iako mu je otac bio profesor i direktor škole, a i majka radila.

„Dužio sam svako jutro po tonu do dve litra i na kolicima, koja su se ručno gurala, mleko u PVC pakovanjima delio po stanovima, ostavljao u poštanskim sanudučićima. Ustajao sam u 3,30 do 7 sam raznosio mleko u 8 sam već bio na fakultetu pa do 13 sati slušao nastavu, a od 14 do do 19 bio na vežbama. I tako svakim radnim danom osim nedelje. Tako se živelo. Tu se rodila ideja o mlekari“, priseća se vlasnik firme u Surdulici koja bez dana prekida i dana blokade radi već 23 godine.

Od ideje do ostvarenja sna prošlo je mnogo, jer mladi diplomirani tehnolog hemije godinu dana po diplomiranju počeo je da radi u srednjoj školi “Josi broz Tito“,  nakog toga u pogonu „Galenike“ „25 maj“, sadašnji Knauf. Odatle odlazi u JP Vodovod gde je od 16 godina jednu proveo kao tehnički, a ostale kao generalni direktor. A onda se u Surdulici, jedinoj opštini u Srbiji, desio referundum. Bilo je to 1989.godine kada je Veličković izabran za predsednika opštine.

„Ostao sam jedan mandat, jedva sam čekao da se završi jer nisam ja za političara“, konstatuje.

Pogon od 100 kvadrata za preradu mleka osniva nešto ranije – 1997.godine na porodičnom imanju u Alakincu sa bratom, diplomiranim matematičarem, koji sada ima drugi biznis.

San postao java sa 100 mlekarskih kvadrata

Odrastao sam u školskom sistemu sa dualnim obrazovanjem, a sada se priča o njemu kao da je to novina

„Zgrada u Alikinicu je namenski građena. Prvo je sagrađeno nešto preko 100 kvadrata. Kasnije još 2000 kvadrata. Pored ovoga što ovde radimo, napravili smo jedana mali pogon boca za mleko i jogurt za potrebe šestodnevne proizvodnje“, objašanjava.

Inače, ovde se dnevno preradi oko četiri tone mleka i proizvede 15 do 16 proizvoda. Kod nadležnih instituta i Ministarstva poljoprivrede data je mogućnost da se na dnevnom nivou preradi 12000 litara, za šta postoje i kapaciteti u vidu opreme.

„Ali nikada nismo više radili od 5000, ne zato što nećemo ili ne možemo, već što ovo možemo uspešno da kontrolišemo po pitanju kvaliteta i svega drugog. Možda možemo i više, ali idemo sada malo na usitnjenu proizvodnuju“, dodaje.

Pored kačkavalja više vrsta, sireva, jogurta, kiselih mleka, pavlake i drugih proizvoda u većim pakovanjima, u Mlekari Veličković proizvode se i mala pakovanja maslaca, putera i krem sira od po 10 i 30 grama, i baš zbog tih malih pakovanja planira se izgradnja još jednog pogona.

„U planu je da se ove godine napravi novi pogon. Milica bi bila rukovodilac tog polukontabilnog pogona sa postojećim programom, tako što bi jedan deo sirovina iz ovaj išao u drugi pogon, a u tom delu planiramo pogon u kome ćemo, pored maslaca od 10 grama, pakovati i topljeni sir, krem sir u 10 grama, planiramo da u tom drugom pogonu pakujemo i džem, krem, i ajvar u malim pakovanjima. Da sve to plasiramo po hotelima. Zamislite kada se javimo sa ponudom od 6 ili 8 proizvoda i kažemo: –  Evo vam sve što vam treba za doručak. Računam da ćemo uspeti ako uspemo finansijski da isplivamo“

Trećina zaposlenih – tehnolozi

U Mlekari „Veličković“ rade šesnaestoro ljudi od kojih 3 tehnologa i 2 ekonomista, pa Milan u šali kaže da oni imaju više zaposlenih sa visokom stručnom spremom od WMA, gledano procentualno.

Sa podmladkom, Milošem i Milicom, uvedeni su i novi trendovi. Budući da država Srbija ne stimuliše većim sumama domaće proizvođaće, ni proizvodnju ni zapošljavanje novih radnika, dvoje mladih okrenuli su se konkursima i specijalizovali se i za pisanje projekata.

U Mlekari radi tim koga nazivaju 3M

Milica i Miloš, koji 15 godina radi u mlekari, pored redovnih poslova rade projekte posebno Milica, na obezbeđivanju sredstava iz Evropske unije. Pre dve godine preko EU PRO programa dobili smo 25.000 evra i napravili jednu veliku komoru za izvoz u kojoj mogu da stanu dva šlepera sa pokretnim liftom. S obzirom da smo to uspešno realizovali, EU PRO je u nama prepoznao partnera pa smo prošle godine na konkursu dobili donaciju od 50.000 evra, odnosno od EU, a naše učešće na taj iznos je 30 posto. Iz tog dela nabavili smo novu opremu u delu izrade putera u pakovanjima od 10 do 30 grama, bućkalice za taj puter, topljenih i krem sireva tako da smo se sada kompletirilali za novi pogon“.

Podmladak i nauka

I nije samo to. Dvoje mladih zajedno s ocem uveli su na velika vrata nauku i naučne metode u fabriku.

Mlekara „Veličković“ ima dozvolu za izvoz u okviru CEFTE – Makedinija, Albanija, Kosovo, Bosna i Hrecegovina i Crna Gora

„Ovde je tri godine uzastopce po mesec dana boravio profesor Univerzitet Guelph u Torontu Džon Vaneš  koji nas je edukovao u delu umešnosti da prerađujemo mlečne proizvode. Mi smo njega dobili preko kanadske ambasade. Mi smo imali obavezu samo da obezbeđujemo hranu, a troškove smeštaja kanadska amabasada i ja sam im zahvalana na tome. Od profesora mlekarstva dosta smo naučili. Nakon toga napisali smo pismo kanadskoj vladi da Miloš poseti taj fakultet u trajanju od 15 dana. Bio je to program za ljude preko bare i Miloš je bio jedini iz Evrope koji je završio taj kusr, a narednih 15 dana profesor ga je šetao o svom trošku po uspešnim kandskim mlekarama. Milošu je plaćena i avionska karta, smeštaj i dnevnice. Znači, iz tog dela smo dobili nauku, a najbitnije, dobili smo dobrog učitelja engleskog jezika, pa sada moja deca govore taj jezik kao maternji, što nam veoma pomaže u poslovanju. Dakle, mi smo od stranaca dobili mnogo, od svoje države – ništa“, zaključuje naš sagovornik.

Iako zaposlenima od početka rada plata nije zakasnila ni jedan dan, a račun firme nikada nije bio u blokadi, iako za proizvode Veličkovića tržišta ima na pretek, ipak, nije sve bajkovito kako na prvi pogled izgleda. Iz perioda kada se počinjalo, u divljem sistemu sa poremećenim tržištem, „pijačno poslovanje“, kako ga naziva vlasnik firme, u vreme ratova i siromaštva, gde su plivali samo novokomponovani, ostalo je mnogo nenaplaćenih potraživanja. Milan ocenjuje da je sada sistem uređen do perfekcije, ali samo za dražvu, ne i za proizvođača.

Država misli samo na sebe

„Sada je država perfektno sredila mehanizme za svoju naplatu, svela ih u nenormalno dobre okvire i ja to poštujem i to je u redu, ali istovreno se nije radilo na okvirima da mi možemo svoja potraživanja da naplatimo tako brzo i efikasno kao država. I onda dolazimo u poziciju da neke firme, državne i poludržavne, prema nama ne izmiruju obaveze na vreme. Dolazmo u pozciju da dižemo kredite da bi svoje obaveze prema državi izmirili i plate prema radnicima, a za razliku od toga mi tužimo i pitanje je kada ćemo naplatiti“, priča i kao primer navodi Zdravstveni centar Vranja.

Taj centar snabdevali su tri do četiri godine.

„Nisu nam platili 3 meseca iz 2017. uz obrazloženje da je direktor potrošio pare, koje su bile za hranu. I rekli su nam – tužite. Tužili smo, dobili na sudu, platili sudske troškove, tarife državi i izvršitelja koji je blokirao račun. U 2018. nam nisu platili novembar i decembar jer je i sadašnji direktor potrošio novac nenamenski. Tužili smo i ponovo dobili. Taj dug je milioni i 200 do 300 hiljada, sa kamatama i sudskim troškovima mnogo više, ali naplate i dalje nema. Predlagali smo da država taj novac uzme u obzir za poreze na primer, ali su nam odgovorili da je to nemoguće“, priča o komplikovanom slučaju.

Mlekara iz Surdulice, jedina kompanija sa sedištem u Surdulici, koja posluje više od dve decenije, ima problem i sa usitnjenim kooperantima, između 350 i 450, raštrkanih na području ove, opštine Vladičin Han i grada Vranja, što poskupljuje proizvodnju.

Pored 16 stalno zaposlenih Mlekara „Veličković“ ima i do 460 kooperanata

„Ovde su domaćinstva usitnjenja, nema velikih farmera kao što ima Leskovac, na primer, tako da su nam cene otkupa velike i zbog razuđenosti, što poskupljuje finalni proizvod, mnogo troškova za analize uzoraka. Bio bih najsrećniji da imamo tri kooperanata. Mi plaćamo mleko 23 godine na 15 dana bez dana zakašnjenja. Nismo ostali nikome dužni, jednu žutu banku, i zbog toga nas ljudi cene“.

Lokalna samouprava se ni na koji način ne meša u poslovanja firme. Milan Veličković je svestan da su joj davno oduzete ingerencije, ali misli da manjka osećaj uvažavanja od strane predstavnika lokalne zajednice.

Lokalna samouprava

„Da hoće može puno da urade, na primer, da dovedu asfalt do fabrike. Jedino smo proizvodno preduzeće koje radi 23 godine na ovom području, koje nema ni jedan dan blokade i nema gubitaka. Ipak radimo, koliko uspešno tržište ceni. Za zadnjih desetak godina niko iz rukovodstva opštine nije došao u posetu. Nije stvar samo u novčanoj pomoći, već u uvažavanju, propagiranju, ja to javno pričam. A da dođu videli bi kakav put imamo, a putevi se prave u sokacima“, zaključuje.

Kao iskusnog privrednika, pitamo da li ima nade za mlade koji i iz Surdulice odlaze u veće srpske gradove ili i inostranstvo.

Nada za mlade

„Ima“, kaže bez oklevanja.

„Ima privrednika ovde i ima imućnijih ljudi, lekara, profesora i drugih čija su deca otišla iako su imala od čega da žive. Ja na svoju decu nisam ni na koji način uticao. Njima sam izbor prepustio. Oni su odlučili da pomognu meni u biznisu i da sutradan nastave samostalno da vode firmu. Ja sam zbog toga izuzetno ponosan na njih“, dodaje.

U novom pogonu Veličkovića biće i novih zapošljavanja svih struka, a budući da su ovde tehnolozi neophodni, znači i fakultetski obrazovanih ljudi.

Centar sveta

Surdulica je za Milana Veličkovića, koji je godinama bio i predsednik Skupštine Regionalne privredne komore sa sedištem u Leskovcu, centar sveta.

„Moja logika je da se sada sa ovim autoputevima otvorio strahovito veliki prostor. Od Surdulice na 100 kilometara tri aerodoroma. U malom mestu mnogo je lakše nego u Beogradu, jer od kuće do posla imate 5 minuta. U Beogradu su 12 sati van kuće, živi se u stanu od 30 do 50 kvadrata i celog života upućeni su na gradski prevoz i vožnju od dva sata. Ovde se lepše živi. Surdulica je za mene i moju porodicu centar sveta. Ali, jedno je izvesno, gde god da ste, mora de se radi, da se posveti poslu, kakav god da je“, zaključuje Milan Veličković dok se pozdravljamo.

Dole u pogonima mašine bruje. Radnika nema mnogo, a ono malo što smo videli radi bez žurbe i bez stresa. Mlada žena, tehnolog, koja nas vodi kroz pogone ćutljiva. U prolazu tiho daje upustva. Čujemo kako jednom od kolega objašnjava da „ima mnogo posla“.

Ovaj medijski sadržaj deo je projekta pod nazivom „Ognjište“, koji je sufinansiran od strane opštine Surdulica. Izneti stavovi nužno ne odražavaju stavove lokalne samouprave.