Prošao sam jedan trnovit put ali sam na kraju postao i akademik. Vredelo je da se čovek pomuči i da dođem iz Turekovca i Leskovca do Srpske akademije nauke i umetnosti, rekao je sinoć na predavanju o svom životu u leskovačkoj biblioteci akademik Jovan Hadži-Đokić.

Jovan Hadži-Đokić, specijalista urološke hirurgije, član je Srpske akademije nauke i umetnosti, čovek poznat i u evropskim i svetskim razmerama, ličnost koja je u Leskovcu provela detinjstvo, stekla osnovno i srednje obrazovanje i čovek kojim se ponosi grad na Veternici.

Član je Akademije medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva od 1996. godine, a od 2003. godine i član Srpske akademije nauka i umetnosti

Hadži-Đokić je čest i rado viđen gost u Leskovcu, ali je prvi put sinoć pričao o svom životnom putu na kojem Leskovac zauzima važno mesto i zbog toga mu se uvek rado vraća.

Govoreći o sebi govorio je i o Leskovcu, kakvog se više ne sećaju mlade generacije, pa je na neki način održao i čas istorije o svom gradu.

„U prvi razred osnovne škole krenuo sam u selu Turekovac kod Leskovca, gde sam bio šest meseci, a posle sam prešao u školu „Josif Kostić“ u Leskovcu. Nakon završene osnovne škole, upisao sam i završio Gimnaziju u Leskovcu, a onda sam 1963.  godine trbuhom za kruhom prešao da studiram medicinu u Beogradu“, počinje priču o svom životnom putu Hadži Đokić.

Svoje prve školske dane pamti, kaže, po jednom mostu preko koga je, kada reka Jablanica nadođe, morao da puzi kako bi stigao do škole, ali i po jednoj zimi kada se sankama sa svojom porodicom preselio u Leskovac, a svoj prvi dom našli su u tadašnjem “Spirkinom dućančetu”.

“To je jedan dućan koji je moj otac našao i tu smo živeli 10 dana i smrzavali se, da bi jedno veče otac rekao sad se selimo u Drvni kombinat, sadašnji Katastar, i tu smo živeli u dve kancelarije, pune četiri godine”, priseća se Hadži-Đokić.

Nakon završene osmogodišnje škole, seli se u leskovački Rasadnik, u Vlajkovu ulicu, a taj period pamti po udaranju kamena temeljca u fabrici Zdravlje.

“Prolazio sam Vlajkovom ulicom kroz Podvorce, igralište Omladinca i dolazio do Gimnazije, kada je otac dobio posao u Poljoprivrednoj školi i ponovo smo se preselili”, priča nam svoj životni put ovaj akademik.

Gimnazijske dane pamti po školskim drugovima, dramskoj sekciji i sviranju gitare, a nakon završene srednje škole, davne 1963. godine, upisuje studije medicine u Beogradu.

“Prvi susret sa Beogradom pamtiću po utakmici Crvene zvezde i Sarajeva na kojoj je Zvezda pobedila rezultatom 3:1, na prvi put otvorenom stadionu Marakana, gde me je sa svojim drugom Gvozdenom Stamenkovićem odveo moj otac koji je pre toga dobio posao u Privrednom kombinatu Beograd”, ispričao nam je Hadži-Đokić.

Već na trećoj godini studija, postao je demonstrator na Inistututu za histologiju i biologiju na Medicinskom fakultetu, gde je proveo 2,5 godine.

Posle diplomiranja završio je Sanitetsko-oficirsku školu u Beogradu, a od 1973. godine pa sve do penzionisanja 2009. godine radio je i na beogradskoj Urološkoj klinici.

Tadašnji period svog života pamti po studentskoj praksi iz hirurgije u Čehoslovačkoj, druženju sa akademicima, naučnicima, doktorima i profesorima, ali i po usavršavanju u Evropi i svetu.

Posebno izdvaja svoje usavršavanje u Parizu i Firenci gde je proveo ukupno devet meseci.

„Imao sam prilike da učim od najvećih stručnjaka u to vreme o raku mokraćne bešike, tamo su dolazili urolozi iz celog sveta na usavršavanje. To je jedan lep period mog života, ali ja uvek govorim mladima i za medije, da mladi ljudi moraju da odu malo na usavršavanje u inostranstvo, jer tamo vam se otvore nekako oči i pogledi, odmerite se koliko vredite i koliko vredi naša medicina i gde ste vi tu“, poruka je ovog akademika mladima.

Iako je tada imao ponudu da ostane i radi u Parizu, ipak se vratio u Srbiju, jer je kako ističe, naša zemlja najlepša na svetu i uvek savetuje, bez obzira na probleme oko zapošljavanja, da sve to prođe.

„Ovde je jako lepo i mogu i lepo da rade i da odu da se usavršavaju i da na kraju postanu ono što žele, ali moraju i mnogo da rade, nema ‘leba bez motike’, kako kažu one naše narodne poslovice i mora da se dobro i ozbiljno radi da bi se došlo do uspeha“, smatra Hadži-Đokić.

Posle povratka sa stručnog usavršavanja 1985. i 1989. godine, uveo je brojne metode na Urološkoj klinici u Beogradu i u urološku hirurgiju u Srbiji.

Operisao je na urološkim odeljenjima u Beogradu, Leskovcu, Vranju, Pirotu, Ćupriji, Valjevu, Šapcu, Sremskoj Mitrovici, Vršcu, Boru, Čačku i Smederevu, gde je vršio i edukaciju lekara urologa.

Poslednjih godina razvio je veoma intenzivnu saradnju sa Nacionalnim institutom za rak u Havani, na kojem je po pozivu u poslednje četiri godine gostovao šest puta i uradio 25 pokaznih hirurških intervencija iz oblasti urološke onkologije.

Objavio je više od 500 stručno-naučnih radova i 11 monografija.

Učestvovao je na brojnim kongresima u Barseloni, Minhenu, Parizu, Hamburgu, Amsterdamu, Milanu, Rimu,Trstu, Zagrebu, Budimpešti, Bukureštu, Atini, Stokholmu, Santijagu, Sidneju, Singapuru…

Iako je prošao skoro ceo svet i stekao prijatelje iz visokog društva, Leskovac i svoje školske drugove iz gimnazijskih dana nikada nije zaboravio, što možda najviše govori o veličini ovog čoveka.

“Sastajali smo se u početku na 10, 15 godina a sada, pošto se nažalost smanjujemo, sastajemo se svake godine i ti susreti su uvek lepi i za pamćenje”, priča sa setom u glasu akademik Jovan Hadži-Đokić.

Da ni oni njega nezaboravljaju, pokazali su sinoć, kada su se na njegovu radost svi našli u publici da mu odaju priznanje za sve što je u životu postigao, ali i da ponovo zajedno zabeleže još jedno veče za pamćenje.

Pored svih ovih titula i priznanja koja je dobio tokom svoje bogate karijere, Jovan Hadži-Đokić je od 2006. godine i počasni građanin Leskovca.