Novinar, publicista, političar, nekadašnji narodni poslanik i predsednik Skupštine Pirota Tomislav G. Panajptović,  autor je više knjiga iz oblasti istorije i publicistike. U knjizi „Adeti – o običajima pirotskog kraja“, bavi se etničkim karakteristikama Piroćanaca. Dosta je pisao na lokalnom govoru i godinama je kultnu rubriku na dijalektu „Mijalko Rasnički vam priča“ u nedeljniku Sloboda. On je, zapravo, začetnik te rubrike koja i danas postoji. U okviru proučavanja karakterologije stanovništva pirotskog kraja, bavio se i dijalektom.

Prvu knjigu na izvornom pirotskom govoru pod nazivom „Mijalko Rasnički vam priča“ Panajotović je sa, sada pokojnim Dušanom Ćirićem, objavio 1975. godine. U uvodnom delu je napomena koja odražava suštinu njenog  sadržaja.

„…Odi Pirot če vi pričam, onija nekad’šnji, stari, sas nisačće kućice, tesni sokaci, razboj sas ćilim podi sajvan, debelu ladovinu podi vinjagu…Teka i u takvo vreme živeli su našinci…I ka njim je srtel dudukat, kada neje bilo ni ‘leb dosta, ni ka njim mandža neje preskačala, običali su da karaju klendzu (šalu)…“

Čarširlije, posebno dućandžije, „dušu su davali“ da „praje klendzu“ jedan sa drugim. Sa posebnim „guštom“ na meti svojih šala, često i grubih, bili su seljaci koji su, posebno pazarnim danom, „slazili u  čaršiju“…

Evo naslova nekih od tih priča: „Če strošim stovnutu“, „Poranila devojčica…“ , „Za slivete u Sukovo“, „Tova je za vas, a uza men’ ?…

Ali ni seljaci nisu bili „s’peti“- znali su da izvrate, i to „sas interes“ (sa kamatom)….

Кakvo ni je oratenjeto

Naš sagovornik napominje da su u nastavku rukopisa zakoračili  u delikatniji, složeniji, ali na neki način i suštinski najvažniji deo, koji su naslovili „Кakvo ni je oratenjeto“.(„Кakav nam je govor“)

Naravno, i  ovaj deo „zelenog Mijalka“ ima uvodni deo, i to na pirotskom:

„Odi kako smo si, sas oratenjeto ni mlogo ne biva…Da si ne čepimo usta, mi si se ubavo razbiramo, ama štom nekoj zakršuje na gradžansći, a mi na našinsći, nema se razberemo do Mitrovd’n! Кako je- da je- ako ni je oratenjeto malko ‘zaguleno’,  i mi ia sa kakvo da se povalimo…“

Kaže da su za „zagrevanje“ čitalaca, u ovom odeljku dali  nekoliko anegdota.

Prešli smo, zatim, na neke od specifičnosti pirotskog govora- na pojmove „takvojjte“, „onakvojajte“, „onodenje“…, kaže Panajotović i dodaje:

„U narednom odeljku prešli smo na bogatstvo pirotskog govora koje se ogleda i  u sinonimima.Odabrali smo nekoliko karakterističnih pojmova i njihovih varijanti i navodi primere:

napil se – utavril sed, naćitil se…

najeo se – napucal se, nagnjel se, namuval se…

„nezgodan“-  zagulen, alnut,čuknut,  zakačen, otkačen, zaguljastren…

ubava žena- ćitka tavralija, upisana, božur, gledna, ubavica,

ružna žena – karakondžula, šušumiga, akrep, zgegava, ten’c, sotona, zduvan groz’, r’ tka, plašilo, ronđa, čuma, katranica, kljuvidrvo….

Prekorat se zalepi za našinca odi malecko

„Кude ima tova da te u vijaćer vozi CAR, da te u kavenu goštavaju КAPETAN sas pijal’k,  MAJOR sas ćebapčetija, ,kada si očeš, uz astal sedneš sas MAКARTURA, HRUŠČOVA, ČOMBE, КENEDI,SELASIJU, VRANКA, КRALJA MILUTINA. Imalo je u Pirot i selata okol’ Pirot…“ Tako počinju stranice o prekorima (nadimcima) uz napomenu: „Prekorat se zalepi za našinca jošte odi malecko, a nema ga odlepiš ni sas grapljiv kamik da ga stružeš!“. I kad  su  nadimci pomalo „nezgodni“, čak i uvredljivi, leka proiv njih nema. Piroćanci se teše: „Magare od prekor ne mre!“,  kaže Panajotović.

Odi koju si vamiliju?

Svoje nadimke imale su i imaju i familije. Ti „prekori“ su glavni znak raspoznavanja.

„Pošli smo od  starih  gradskih familija  Bošnjakovi , Bnađejini, Bazini, Brzakovi, Brćini, Bondžini, Badžini, Blagol’žovi, Nanzini…, pa „prošetali“ do Beriovca Miščini Đecini, Vasuljanovi, Vunzini,       Nova mala:Babanovi, Carevi, Кaladžijini, Dramlije, Zajendrini…I tako- od sela, do sela, od mahale do mahale…“, navodi Panajotović.

Kak’v je čovek našinac

U nastavku traganja za duhom zavičaja naš sagovornika priča da dolazimo i do narodnih mudrosti i umotvorina.

“Za naslov  smo odabrali ni pitanje: „Кak’v je čovek našinac?“ Čovek „osem svet“: Niti kosku glodže, niti đu na drugoga dava. S’s ložicu zakusuje, sas  drškutu oči vadi.   Našinac voli i raduje se na „ubavo“, ali zna da „ubava žena i ubavo vreme nikad ne omrzinju“, ali zna i da. Ubavilo dom ne zbira. Ubavilo kuću rastura. Ubava žena lozje pokre put”, priča i dodaje da su  u ovom odeljku i narodne pouke  mudrosti  iz svih oblasti života-o širokogrudosti, škrtosti, skromnosti, lenjosti, kukavičluku, sili, zavisti,  zloj nameri…

Naravno da su u u ovom odeljku knjige nezaobilazna i poređenja koja obogaćuju  pirotski govor: “Zapel ko magare na mos’.  Biju ga kako govedo u zelje. Projde kako kuče kroz trnje…Bili smo, ipak svesni da čitajući ove redove neko bi s pravom mogao da zaključi: „Ovija Mijalko dosadan kako tesni breveneci“, ističe Panajotović.

Pirotski govor obogaćuju i zagonetke, kojima je, kaže, posvetio posebnu pažnju: „Sva goveda u obor, a repovi nadvor (ložice u ložičljk). Crno, malečko, a cara u postelju valja (buva). Na ovija svet c’vti, na onija radža. (krompir)…“, kaže on.

Koj poje zlo ne misli…

Кada smo u traganju za narodnim duhom došli do pesama, pred nama je bio pravi majdan! Rasporedili smo ih po sadržini, počeli smo od tužnih („Tužno momče“, „Bolna Deda“, pa prešli na ljubavne („Jano,  Jano, crno oko“, „Oj,  devojćo“, „Lele Deno“, Đul devojća“, „Anđica i Jova“) sa sedenćarsće („Oj jab’lko zeleniko“, Izvor voda izvirala“, „Pošla Neđa u livađe“, pa obredne, svadbarsće, šaljive..

Ilustracije radi, evo jedne od pesama:

„Oj devojćo, zele. pelen,

mlogo si mi jad zadala,

konja vodim- pešći odim,

čizme nosim -a bos odim,

lebac nosim, a gladan sam,

vodu gazim, a žedan sam…“