Profesor dr Nebojša Ivanović rođen je u Vlasotincu 16. februara 1964. godine. Оsnovnu i srednju školu završio je u rodnom mestu, a potom Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu, gde danas radi kao profesor hirurgije. Saznajte zašto je jedan hirurg onkolog 90-ih odbio da napustili Srbiju i kako se posle 25 godina „delimično vratio“ u zavičaj.

Vaš čukundeda je bio narodni poslanik u Kraljevini Srbiji, a deda predsednik Opštine Vlasotince pred Drugi svetski rat. Šta biste rekli o Vašem poreklu?

Moj otac Stanoje poreklom je iz Togočevca, iz velike i domaćinske familije Ivanovića koja je dala nekoliko solunaca, čije poreklo vodi iz današnje severozapadne Makedonije, a čiji ogranci se danas prostiru Balkanom, sve do Slovenije. Pokojna majka Mirjana i njeni preci sa prostora su Vlasotinca, neki ogranci vode poreklo sa Kosova, iz Prizrena.

Kada se govori o porodičnoj istoriji, kao i za sve druge stvari vezane za istoriju, po pravilu se ističu i naglašavaju pozitivne i pohvalne činjenice iz porodične istorije. Lepo je kada je deo istorije porodice obogaćen precima koji su se uspešno bavili naukom ili umetnošću, kao nadasve plemenitim ljudskim aktivnostima, međutim, i ranije a i sada, prestižna dostignuća predaka kojima se ponosimo najčešće se odnose na ekonomiju i političku moć, kao na osnovne standarde ljudskog društvenog uspeha. Među mojim precima ima takvih: otac moje prababe Ljubice – Đorđe Petrović, iz sela Crna Bara na oko 6 km severno od Vlasotinca, bio je narodni poslanik Srbije krajem devetnaestog veka, a 1905. je ubijen u rodnom selu, verovatno iz političkih motiva; moj pradeda Milan Milenković Čuljko (Ljubicin muž, takođe iz Crne Bare) bio je predsednik Vlasotinačke opštine u godinama pre Drugog svetskog rata i bogati kapitalista, između ostalog vlasnik ciglane u Aranđelovcu (koja je trenutno predmet procesa restitucije iniciranog od strane mog ujaka) i vlasnik nekretnina u Beogradu, koje su prodate posle njegove smrti, 1941. godine.

Međutim, duh jedne porodice ne čini samo ekonomski uspeh i politička moć.

Moj deda po majci Ljubisav (sin Milana Čuljka) bio je raspikuća i alkoholičar (jedan od prodavaca Milanovih stanova u Beogradu), loš otac porodice, ali u isto vreme umetnička duša, šarmer, izuzetan pevač, neprevaziđeni igrač bilijara u svoje vreme… Vremena posle drugog svetskog rata i konfiskacija porodične imovine dodatno su dotukla njegov senzibilni mentalitet, od ranije iskušavan peripetijama života u porodici sa mećehom i njenim potomstvom, iako su ga njegove polusestre volele i cenile. Umro je slomljen, u svojoj 42. godini života, posle osvedočenih pokušaja da se okane alkohola. Klasični ljudski sud nema razumevanja za ovakve sudbine, ali ja, poučen ličnim iskustvima i istraživanjima ljudskih psiho-emotivnih karakteristika, osećam strahovito sažaljenje prema svom dedi, ne libeći se da istaknem razumevanje, a ne stid, što mi je takav čovek deda.

Moja baba po majci Danica bila je suprotnost Ljubisavu, mukotrpno odgajajući ćerku i sina (moju majku i ujaka) svojim krojačkim zanatom. Umrla je prerano, nekoliko meseci pre nego što ću se ja roditi, kao njen prvi unuk. Poreklom je iz poznate porodice Golubovića iz Svođa, na koju sam takođe veoma ponosan sa strane racionalnih i iracionalnih motiva. Braća moje babe Vitomir i Nenad bili su veoma uspešni vlasnici ciglane na teritoriji Hrvatske u vreme pređašnje Jugoslavije. Ipak, detalj iz istorije moje porodice koji me za sva vremena posebno dotiče, jeste nesvakidašnja želja njihovog oca, mog pradede Mihaila, da još jednom vidi svoju pokojnu ženu Stanu, što je uspeo da ostvari iskopavanjem njenog groba.

 Kako gledate danas na Vlasotince Vašeg detinjstva i mladosti?

Vlasotince je moje rodno mesto i moj zavičaj u pravom smislu te reči. U njemu sam proveo detinjstvo i ranu mladost, odrastajući u atmosferi neposredne i tople međuljudske komunikacije cele varoši. Čini mi se da su se takvi međuljudski odnosi mogli osetiti samo u to vreme i samo u takvom mestu, dovoljno malom da se praktično svi ljudi u njemu međusobno poznaju, i dovoljno velikom da individualni kvaliteti pojedinaca mogu da se istaknu, dođu do punog izražaja i predstave motiv i stimulaciju za nove generacije.

Bar takav je moj utisak o tim vremenima, gledano iz današnje perspektive. Nedavno sam u nekom razgovoru, povučen ovim utiscima, objašnjavao kako je za najranije doba u životu mnogo bolje i kvalitetnije proživeti ga u malom mestu nego u stambenim blokovima velegrada, gde imaš srazmerno mnogo manje međuljudske komunikacije. U Vlasotincu tog vremena znalo se za svako rođenje ili umiranje, svaka proslava ili nesrećni događaj bili su nešto u čemu su učestvovali svi meštani.

Moje prve idilične uspomene u životu vezane su za odsjaj rečnih talasa Vlasine i treperenje lišća topola na drugoj obali, jer sam odrastao tu odmah pored reke, uz čuvenu gradsku kafanu Zemun. Terasa naše porodične kuće bila je okrenuta ka keju pored Vlasine i tadašnjoj kafani Bašta park, odakle su opet u večernje sate dolazili najdivniji mirisi roštilja, kojima sam očigledno nepopravljivo zadojen, isto kao i vizuelinim utiscima reke i topola.

U rodnom gradu ste završili OŠ „Siniša Janić“ i Gimnaziju. Da li biste izdvojili neki detalj iz đačkog doba?

Nekada davno, bilo je to u mom drugom ili trećem razredu srednje škole, dakle krajem sedamdesetih godina prošlog veka, dobili smo kao zadatak da napišemo temu sa naslovom: „Čovek nije čovek sve dok nema nešto za šta je spreman dada svoj život“. Moj profesor književnosti bio je Luka Krstić. To doba još uvek je nosilo anateme komunističko-revulucionarnog mentaliteta, pa je i ova tema verovatno u pozadini imala slične kompartijsko-skojevske motive. Sećam se da sam ja u pisanju svoje teme zadro u dublje filozofske nivoe, pokušavajući da pronađem ono za šta je svaki čovek zaista spreman da da svoj život, već tada svestan da su revolucionarni motivi izrabljena stvar. Taj motiv tada sam našao u potomstvu, i svoj rad završio zaključkom da je svaki čovek spreman da se žrtvuje za svoje potomstvo. Dobio sam odličnu ocenu za svoj rad, ali se sećam da je bilo nešto iščuđavanja i nerazumevanja od strane profesora i ostalih učenika.

Koristim ovu priliku da izrazim zahvalnost svom profesoru književnosti Luki Krstiću, i da istaknem njegovu sposobnost i spremnost da prepozna i podrži sadržaje koji imaju svoje vrednosti iako u nekim aspektima odudaraju od oficijelnih, u šta sam se više puta uverio u vezi sa njegovom nastavom tokom školovanja.

Sve u svemu, ova prethodna priča ima za cilj da istakne glavne motive mog rada, ne samo u poslednjih trideset i nešto godina, koliko oficijelno traje moja karijera medicinskog stručnjaka, nego i celog mog života. Jer, motiv mog života jesu moja deca, sada već i novopristigli unuci, hvala Bogu, i bili su moj životni motiv još davno pre nego što su se rodili. Ali, to nije samo moja priča. Svako ko se zamisli nad svojim životom, duboko i iskreno, videće da je to upravo i njegova priča.

Šta biste istakli iz svoje karijere medicinskog stručnjaka?

Moji oficijelni uspesi u karijeri, koje će svi razumeti, odnose se na to da sam redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu na Katedri hirurgije, upravnik Klinike za onkologiju KBC „Bežanijska kosa“, osnivač Specijalne hirurške bolnice „Aesculap“ u Beogradu, suosnivač poliklinike „Eskulap“ u Vlasotincu i Surdulici, Zavoda za zdravstvenu zaštitu „Eskulap“ u Vlasotincu… Osnivač sam i predsednik Srpskog onkološkog društva (SOD), suosnivač i kopredsednik Srpsko-nemačkog udruženja za karcinom dojke, organizator i predavač na brojnim stručnim skupovima posvećenih unapređivanju kliničke prakse u oblasti dijagnostike i terapije karcinoma dojke… Najznačajniji i najdraži profesionalni uspesi nisu previše dostupni javnosti, mada ih pacijenti, kao uvek dobro informisana populacija, dobro znaju. Odnose se na pacijentkinje koje su bile otpisane od strane zvanične medicine, a već više godina posle tog „otpisivanja“ funkcionišu kao zdrave osobe, zahvaljujući „nestandardnim“ opsežnim hirurškim zahvatima mog hirurškog tima.

Međunarodni uspesi mene i mog stručnog tima tiču se objavljenih naučnih radova u internacionalnim časopisima, pre svega u oblasti hirurgije karcinoma dojke. Publikovao sam čak četiri originalne tehnike u hirurgiji karcinoma dojke i pazušnih limfnih čvorova, što je retkost i na svetskom nivou. O jednoj od tih tehnika – Intraoperativni ultrazvuk u hirurgiji tumora dojke – objavio sam knjigu.

Najnoviji radovi mog stručnog tima pokušavaju da promene način terapije karcinoma dojke danas, dokazujući da je primarni interes pacijentkinje sa karcinomom dojke da se tumor hirurški odstrani iz organizma u što ranijoj fazi. Ova naizgled logična i kroz istoriju medicine višestruko dokazana činjenica već decenijama je nažalost u senci nekih drugih interesa, a ne interesa samih pacijentkinja. Zbog tih (pre svega finansijskih) interesa raznih interesnih grupa širom sveta, forsiraju se terapije citostaticima dok tumor, iako hirurški uklonjiv, ostaje u organizmu mesecima posle otkrivanja. Iako pacijentkinja za to vreme dobija hemoterapiju, ne postoji garancija da se tumor u tom periodu neće uvećavati i sejati metastaze. Dokazali smo da primena hemoterapije pre hirurškog uklanjanja tumora nema terapijskih prednosti nad primenom iste terapije posle operacije, čak naprotiv, zbog čega insistiramo na što ranijem hirurškom uklanjanju tumorskog tkiva iz organizma, odnosno pre primene hemoterapije. Izuzetak su jedino veliki i hirurški teško uklonjivi tumori, kada i mi savetujemo primenu hemoterapije pre operacije, ali uz rigorozno praćenje efekata te terapije.

Neko ko nije u mom poslu reći će da tu i nema šta da se dokazuje jer je sve tako logično, međutim, ogromni finansijski sistemi, izradom „naučnih“ studija i kliničkih trajala u okvirima najbogatijih zemalja sveta (severna i zapadna Evropa, SAD, Kanada, Australija…), napravili su opravdanja, štaviše obavezu takvog načina lečenja pacijentkinja sa karcinomom dojke. No cela ta priča izuzetno je kompleksna. Mogu samo reći da je izuzetno teško u takvim uslovima ne samo naučno dokazati već i objaviti naučne studije, pogotovo nametnuti takve stavove u redovnoj kliničkoj praksi, iako su naši dokazi i stavovi u najboljem interesu pacijentkinja.

Vi ste kao hirurg onkolog imali priliku da odete u inostranstvo, pre svega mislim na Nemačku, gde su brojni Vaši studenti. Zašto ste ostali u Srbiji?

Ni sada ne znam da li je odluka da se napusti svoja zemlja u potrazi za boljim životom znak emotivne snage ili emotivne slabosti, ali znam da je naša zemlja u svakom pogledu izuzetno oslabljena i oštećena takvim migracijama. Moje najranije ambicije bile su vezane za rad u Beogradu, kao oduvek značajnom univerzitetskom i medicinskom centru, koji pruža dovoljno mogućnosti i za visoke nivoe afirmacije, a nije tako daleko od Vlasotinca. Nedostatak volje da odem iz svoje zemlje moždaje deo moje slabosti, jer poznajući sebe znao sam da ne bih podneo nostalgiju života u drugim prostorima i drugačijim uslovima od onih koji su već bili duboko usađeni u meni.

Međutim, iscrpljen teškim životom i frustracijama tokom devedesetih godina prošlog veka, imao sam dva iskušenja tog tipa. Početak bombardovanja Srbije 1999. godine zatekao me je na kongresu u Briselu. Bilo je mnogo prijatelja koji su mi mogli obezbediti zaposlenje i ostanak tamo, stabilnu podršku imao sam i od svog pokojnog brata Bratislava, koji je u to vreme živeo u Oslu. Produžio sam boravak u Briselu za nekoliko dana, ali sam se ipak vratio usred bombardovanja, uz silne peripetije, između ostalog peške prešavši Rumunsko-Srpsku granicu. Naravno, porodica je bila glavni motiv. Drugo iskušenje desilo se nešto kasnije, pred izbore dvehiljaditih. Doneo sam čvrstu odluku da ću otići iz zemlje ako se na tim izborima ništa ne promeni. Međutim, neposredno posle petog oktobra, počeo sam svojeručno da kopam temelje za svoju privatnu ordinaciju, koja je danas Specijalna hirurška bolnica „Aesculap“.

Mnogo je Vlasotinčana koji su uspeli van zavičaja, ali manje je onih koji održavaju poslovne veze sa Vlasotincem. Kako je došlo da se delimično „vratite“ u rodno mesto, da lečite zemljake, ali i da neke od njih zaposlite.

Ako zanemarim nešto češće boravke u Vlasotincu tokom studentskih dana, osamdesetih godina, za raspuste i praznike, moje „izbijanje“ iz Vlasotinca potrajalo je dobrih dvadeset pet godina, od odlaska u vojsku oktobra 1982. do osnivanja poliklinike „Eskulap“, krajem 2007. Pokazalo se da Beograd i nije tako blizu kada nemaš finansijskih mogućnosti da svoj rodni kraj obiđeš češće nego jednom godišnje (tako je bilo devedestih), ili osećaš da svaki takav put i boravak predstavlja nedovoljno opravdani utrošak uvek nedostajućeg vremena i energije (posle dvehiljaditih) . Čovek vremenom razvija svoj emotivni sistem, postaje jači i otporniji, ali mene je tokom celog tog perioda mučila nostalgija za rodnim krajem. Osnivanje Poliklinike „Eskulap“ u Vlasotincu, zajedno sa našim kumovima Anđelkom – Đinom i Radomirom Todorović, iz korena je promenilo ove moje emotivne doživljaje, dajući mom odnosu sa Vlasotincem, to slobodno mogu reći jer u potpunosti to tako osećam, jedan viši moralni smisao. Od osnivanja poliklinike pa sve do današnjih dana u Vlasotince dolazim u proseku na dve do tri nedelje. Kroz svoju kliničku praksu ne samo da sam obnovio stara prijateljstva i poznanstva, već značajno proširio krug prijatelja, upoznao nove ljude i mentalitete čitavog juga Srbije, i to ne samo kroz medicinu već i kroz kulturne sadržaje i dešavanja. U tome da se u Vlasotincu danas osećam komforno i kao svoj na svome veliku zaslugu ima i porodica moje supruge Valentine, kao i moj otac Stanoje, koji živi u Vlasotincu.

Oni koji Vas poznaju znaju da ste veliki ljubitelj vina. Član ste Vinskog viteškog reda „Simeon“. Da li biste nešto rekli o Vašem odnosu prema  vinskoj kulturi i aktivnostima „Simeona“?

Ljubav prema vinu za mene je neodvojivi deo ljubavi prema Vlasotincu, kao što su to uostalom i drugi naši poznati ukusi i mirisi koji, posebno s jeseni, preplave našu varoš: dim vatre bukovih drva na kojoj se peče paprika ili suši meso, topi mast i ukrčkava sprža, mirisi roštilja, previranja voćnih sokova i komine… Moja porodica nije pravila svoje domaće vino, ali jesu mnoge komšije, do kojih sam ja redovno odlazio po flašu domaćeg vina, za uz ručak. Otuda za mene i danas posebnu vrednost imaju vina od tadašnje standardne kombinacije prokupca i plovdine, kao i kominjak koji nastane posle njihovog otakanja, iako se po današnjim zvaničnim kriterijumima nedovoljno cene. Suvo meso, sprža, kiseli kupus, lipovički sir i kominjak iz zamagljenog bokala, koji se svaki čas dopunjava u podrumu, u hladne zimske večeri u toploj sobi uz vatru iz šporeta, neprevaziđeno je zadovoljstvo za koje imam naziv: „zimske radosti“. Posle ženidbe, dobio sam priliku i veliko zadovoljstvo da i sam počnem da se bavim vinarstvom, zahvaljujući vinogradima porodice moje supruge.

Vino kroz ljudsku istoriju ima svoje posebno mesto, to je poznata stvar, no meni je posebno drago što moj rodni kraj u vinskoj kulturi učestvuje na jedan izvorni i autentičan način, kao jedna od najstarijih i najistaknutijih vinskih regija na prostorima Balkana. Poslednjih decenija odnosi su se promenili zbog pretvaranja vina kao zadovoljstva u vino kao biznis, ali ja kad god imam priliku istaknem da se u Vlasotincu uživalo u vinu i živelo od vina u vremenima kada se u krajevima današnjih novopečenih proizvođača i poznavalaca vina za grožđe nije ni znalo. Svojevremeno smo, povodom proslave jubileja vinskog viteškog reda Simeon iz Vlasotinca, napravili skeč o uživanju u vinu u vreme srpsko-turskih ratova u drugoj polovini devetnaestog veka, na osnovu autentičnih zapisa vojvode Živojina Mišića, koji je tada kao mladi poručnik sa svojom vojskom boravio u Vlasotincu.

Formiranje vinskih viteških redova u Srbiji deo je procesa formiranja takvih redova u zemljama sa vinskom tradicijom širom Evrope, u drugoj polovini dvadesetog veka, pre svega Francuske i Mađarske. Iako su aktivnosti tih redova protkane po mnogo čemu patetičnim ritualima, izvorna iskrenost i dobre namere u širenju vinske kulture ne ostavljaju mesta bilo kakvim zamerkama. Inicijator osnivanja Vlasotinačkog vinskog viteškog reda Simeon i njegov prvi Veliki majstor bio je moj ujak, Sreten Milenković – Bata Čuljko. Ponosan sam što sam bio jedan od osnivača reda, te 2010. godine, ali mi je žao što tokom svih kasnijih godina nisam mogao da se posvetim aktivnostima reda u meri u kojoj bih želeo i kako red zaslužuje, zbog drugih svojih obaveza, iako sam i dan danas vitez vina tog reda.

Poslednjih godina ste objavili tri književna dela: roman „O ženkama i mužjacima“,  po jednu zbirku filozofskih eseja na srpskom, odnosno na engleskom jeziku. Otkud Vaše interesovanje za književnost ?

 U odlukama o tome kako projektovati svoj život učestvuju brojni svesni (razumni) mehanizmi i zaključci, ali i još veći broj nesvesnih intuitivnih osećaja. Moje detinjstvo i rana mladost uveliko su bili pod uticajem književnih dela, ne samo priznatih romana već i stripova, unekoliko mi stvarajući iluziju da bih mogao biti uspešni književni stvaralac. Međutim, mislim da je to bilo više stvar intuicije nego razuma, prevagu je odnela odluka da se u životu posvetim konkretnom pozivu koji nosi egzistencijalnu sigurnost, slično kao u poznatoj narodnoj priči koju često citiram povodom ovakvih diskusija: Sve, sve, ali zanat. Kao rezervu zadržao sam stav da nekada u budućnosti, kada se steknu uslovi, mogu da se vratim svojoj prvoj ljubavi, književnosti. Tako se unekoliko i desilo, s tom razlikom što sam sada, „pod stare dane“, shvatio da književnost, u nekom pravom smislu te reči, nije moj izvorni izbor, već je to filozofija.

Moja književnost nastala je iz moje filozofije, a moja filozofija nastala je iz mojih psiholoških samoanaliza, oslonjenih pre svega na Frojdove naučne radove, delom i Jungove. Roman „O ženkama i mužjacima“, za koji sam dobio dosta pohvala od ljubitelja književnosti, nastao je kao „pričevna“ nadogradnja mojih inicijalnih filozofskih eseja o poreklu i strukturi ljudskih emocija i o poreklu i strukturi ljudskog morala. Knjiga „Priča o nama“ predstavlja konkretnu filozofsku obradu tih tema. Temelj tih psiho-filozofskih istraživanja jeste moja duboka originalna misaona spoznaja da su se psihološke funkcije živih bića (emocije, razmišljanje…) razvijale kroz evoluciju na sličan način kao i telesni oblici, od onih najprimitivnijih do najsloženijih – ljudskih. U misaonim analizama tog evolutivnog toka oslanjao sam se na upoređivanje psiholoških funkcija životinja i čoveka: emocija, razmišljanja i nagonskih oblika ponašanja, prethodno pročišćavajući bazične ljudske nagone od uticaja moralnih nagona. Između ostalog, došao sam do spoznaje da je velika emotivna transformacija čoveka posledica evolutivnog razvoja razmišljanja, koje je kod čoveka, postavši veoma snažno, dovelo do nastanka svesti o sebi. Svest o sebi generisala je narcizam i volju za svemoć, kao i volju za besmrtnost, kao evolutivno nove emotivne fenomene prisutne u svakom čoveku. Međutim, narcizam i volja za svemoć otežavaju život u društvu, koji je ljudski razum odabrao kao najbolji model za što bolje preživljavanje. Zato je čovek odlučio da svoj narcizam i volju za svemoć prikriva i potiskuje u nesvesno, time u nekom smislu osudivši sebe na večitu frustriranost (religijskim žargonom – večite ljudske patnje). Ljudski moralni sistem nastao je iz potrebe kontrolisanja narcizma i volje za svemoć u svakom pojedincu, religijski sistemi nastali su da bi donekle ublažili patnje zbog njihovog potiskivanja.

Može zazvučati neskromno, ali uveren sam da sam ovakvim postupkom došao do odgovora na neka od nikada odgovorenih pitanja o ljudskom bitisanju, između ostalog o strukturi volje, već pomenutim pitanjima o psihološkoj strukturi i poreklu religije i religijskih stavova i potreba, mehanizmima nastanka ljudskog morala, upitanosti o smislu života, i drugo.

Razlika između književnosti i filozofije u velikoj meri samo je kvantitativna. Po mom proračunu, da je sve to trebalo da se upakuje u književna dela sa „životnim pričama“, trebalo bi mi više desetina romana. Doduše, imam nekoliko započetih književnih priča koje obrađuju neke od tih tema, za koje se nadam da ću ih nekad završiti.

Ideje o načinu evolutivnog razvoja psiholoških funkcija nastavljene su filozofskim esejima objavljenim na sajtu Pulse, (internet magazin posvećen filozofiji, umetnosti i kulturi), otprilike dovoljno za još jednu knjigu. U njima se dodatno obrađuje poreklo i struktura ljudskih psiho-emotivnih fenomena kao što je nagon za samopotvrđivanjem, objašnjava se struktura i poreklo glavnih „mučitelja“ ljudske svesti: griže savesti i ljubomore, opisuju se psihološki mehanizmi nastanka neuroza, bolesti zavisnosti i drugih psiholoških  poremećaja, fenomen estetskog doživljaja, i drugo. Sve ove sadržaje trenutno publikujemo na uglednom internacionalnom sajtu Medium. Pored toga, u svojoj zbirci imam pisane tekstove koji obrađuju antičke (prevashodno starogrčke i biblijske) mitove i moja tumačenja psiho-emotivnih struktura tih mitova, što će takođe u nekom trenutku biti publikovano, nadam se.

Od Boga zdravlje, što bi se reklo.

Tumačenje psihoemotivnih struktura antičkih mitova zvuči zanimljivo, posebno za poznavaoce i ljubitelje istorije. Možete li nam dodatno pojasniti tu stavku, ili dati neki primer?

Antički mitovi su riznica ljudske duhovnosti, nastajali u vremenima kada je čovek intuitivno mnogo bolje poznavao sebe i svoju prirodu nego što je to slučaj danas. Mnogi od tih mitova kroz alegorije i pomoću simbola veoma tačno opisuju evoluciju psiholoških funkcija čoveka, što je fascinantno.S obzirom da je evolucija psiholoških funkcija čoveka istovremeno centralna tema mojih psiho-filozofskih istraživanja, tumačenje psihološke pozadine mitova na moj originalni način za mene predstavlja test održivosti mojih filozofskih hipoteza. Reći ću ovde kratko i neskromno da sam rezultatima tih tumačenja oduševljen.

Danas se antički mitovi posmatraju relativno površno, kao zanimljive priče iz istorije iz kojih povremeno koristimo poneku floskulu da bismo naglasili neke tvrdnje, tipa: “Tantalove muke”, “Damoklov mač”i slično. Sadržaji nekih mitova jesu predmet filozofskih analiza, kao što je recimo Mit o Sizifu, no meni se čini da se do potpunog objašnjenja dublje psihološke strukture čak i tih filozofski aktivno istraživanih mitova nije došlo, upravo zbog nepoznavanja/zanemarivanja prirodnih evolutivnih mehanizama u psihološkom razvoju čoveka.

Kao primer mojih tumačenja mogu navesti verovatno najpoznatiji ljudski mit o Adamu i Evi, koji neverovatno precizno opisuje uticaj evolutivnog razvoja razmišljanja (razmišljanje u mitu simbolizuje zmija) na nastanak svesti o sebi, o svojoj smrtnosti, o međuljudskoj kompetitivnosti, o pobedi i porazu, o ponosu i stidu… Nastanak tog višeg nivoa svesti u mitu je simbolično predstavljen probanjem ploda sa drveta poznanja dobra i zla. Izgon iz raja predivan je simbol onoga što se desi kada iz života u kome nismo svesni sebe niti postojanja dobra i zla pređemo u život pune svesti o sebi, svesti o realnim životnim okolnostima, njihovim dobrim i lošim uticajima na nas, o ograničenosti mogućnosti da sebi obezbedimo samo ono što je dobro… To je proces koji se uvek iznova dešava svakom ljudskom biću (novorođenče nakratko živi u raju, razvojem svoje svesti o sebi i o okolnom svetu polako biva izgonjeno iz raja). Moja tumačenja pretpostavljaju da su autori mita o Adamu i Evi koristili svoje intuitivne spoznaje toka pojedinačnog ljudskog života da bi napravili mit, zato što nisu imali realna znanja o evuluciji živog sveta na Zemlji. Napravili su pun pogodak zato što razvoj ljudske jedinke, od oplođene jajne ćelije do potpuno telesno i psihološki formirane osebe, u potpunosti ponavlja evolutivni razvoj ljudske vrste u celini.

Drugi moj primer tumačenja antičkih mitova može biti starogrčki mit o Narcisu.Taj mit direktno opisuje evolutivni proces nastanka svesti o sebi (simbolično predstavljen kao ugledanje odraza svog lika na površini vode), evolutivni razvoj narcizma u ljudskom rodu (simbolično predstavljen zaljubljenošću u sebe, odnosno opčinjenošću sobom svesnim sebe), nemogućnost realizacije te ljubavi mimo okolnog sveta (pri pokušaju da zagrliš i poljubiš svoj lik voda se uzburka i lik nestane), kao i tragičnost izbora opsesivne usredsređenosti samo na sebe.

Šta ima novo u Specijalnoj hirurškoj bolnici „Aesculap“ u Beogradu, odnosno Poliklinici „Eskulap“ u Vlasotincu?

Radom poliklinike „Eskulap“ u Vlasotincu vremenom se razvila intenzivna i kvalitetna saradnja sa lekarima čitavog regiona, pre svega sa hirurzima, dijagnostičarima i onkolozima iz Niša i Leskovca, doprinoseći unapređivanju kvaliteta dijagnostike i lečenja ne samo pacijenata iz Vlasotinca, već i velikog broja pacijenata na širokim potezima od Preševa do Kruševca i od Medveđe do Pirota i Crne Trave, i ne samo u oblasti onkologije već iz svih grana medicine, uključujući i psihološku potporu i zaštitu.

U novije vreme mreža zdravstvenih ustanova „Aesculap“, pored specijalne hirurške bolnice u Beogradu i poliklinike u Vlasotincu, proširena je poliklinikom u Surdulici i Zavodom za zdravstvenu zaštitu u Vlasotincu.

Sa aspekta Vašeg bogatog životnog i poslovnog iskustva kakva je perspektiva Vlasotinca?

Ovo je teško pitanje, na koje mogu odgovoriti dvojako: kao emotivni starosedelac i zaljubljenik u svoje rodno mesto, i kao realni analitičar.

Kao zaljubljenik, mogu reći da mi je izuzetno drago da se još uvek održava duh kulture i tradicije starog Vlasotinca, pre svega zahvaljujući izuzetnom entuzijazmu i naporima intelektualno i emotivno vrednih Vlasotinčana.

Realno, broj stanovnika vlasotinačke opštine opada, bez obzira na to što je u samoj varoši još uvek gužva. Nije to posledica „bele kuge“, već nezaustavljivih migracija od malih sredina ka velikim, najviše ka Beogradu, kao nekoj vrsti srpske Vavilonske kule novih vremena, iako je i sam Beograd u velikoj meri urbanistički narušen tim procesima.

Prelepa vlasotinačka kotlina svakako neće ostati bez stanovnika u budućnosti. U toj budućnosti tražiće se prostori za rapidno narastajuću ljudsku populaciju na svetskom nivou, ali koje će kulture i religije propovedati to buduće stanovništvo Vlasotinca u nekoj daljoj budućnosti, i kojim će jezikom pričati, veliko je pitanje.

Ove pretpostavke mogu delovati deprimirajuće, pogotovo na pomenute intelektualno i emotivno kvalitetne entuzijaste vlasotinačke kuture i tradicije novijeg doba. Međutim, ne treba smetnuti s uma to da bi i legendarni starorimski osnivač Vlasotinca Onufrije bio deprimiran budućnošću svog novoosnovanog mesta u kome se priča srpskim jezikom, u kome su šarm i tradicija protkani orijentalnim multikulturalnim mentalitetom, i u kome su najistaknutiji hroničari i šarmeri Srbi. Jednostavno, civilizacijski tokovi ne mogu da se kontrolišu našim trenutnim emotivnim doživljajima i raspoloženjima. Želje su jedno, a realnost nešto drugo. Iskoristio sam duhovitu alegoriju o Onufriju, koju je napisao jedan od legendarnih književnih stvaralaca iz Vlasotinca Zoran Davinić, da bih ovo prikazao na što bezbolniji način. Za utehu, današnji tehnološki nivo očuvanja istorijskih zapisa obećava čuvanje naših prošlih i trenutnih dometa u svim aspektima, kao deo svetske kulturne baštine, za naše buduće naraštaje, gde god oni bili u budućnosti.

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirala opština Vlasotince. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.